2014/10/19

ITALIJA / Venecija (Venice)



*Tekst i fotografije na blogu deo su publikovane knjige o Veneciji (ISBN 978-86-7722-286-4), zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik RS, br. 104/2009 i 99/2011.

*The text and photographs on the blog are parts of the published book on Venice (ISBN 978-86-7722-286-4), protected by copyright and related rights: Official Gazette of the Republic of Serbia, Nos. 104/2009 and 99/2011.





Che bella Venezia!

Venecija / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Venecija / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved



Mnogi su pisali o Veneciji. Vekovima, svako je iz svog ugla opisivao grad toliko drugačiji od drugih. Ipak, čak i kada pročitate opis ovog grada u nekom od svetski poznatih turističkih vodiča, nemojte pomisliti vam je sve razjašnjeno – naprotiv. Veneciju morate doživeti i istražiti sami.

Početak priče o Veneciji datira iz 421. godine u vreme prve najezde plmena Gota. Ova opasnost naterala je stanovnike naselja na kopnu (preko puta Venecije) da pobegnu na neko od mnogobrojnih muljevitih ostrvaca u zalivu. Godine 452, Atila Hunski u svojim osvajanjima stigao je do Italije. Stepen brutalnosti po kojoj je bio poznat, stvorio je još jedan izbeglički talas ka ostrvima u laguni. Mnogi stanovnici, vremenom su ovde stvorili novu zajednicu i više se nikada nisu vratili na kopno. 

Ko bi pomislio da će nekadašnja izbeglička kolonija, nekoliko vekova kasnije iznedriti jednu od najmanjih, ali najmoćnijih i najdugovečnijih država Evrope (čitavih 1376 godina nezavisnosti), Venecijansku tj. Mletačku republiku. 



Krilati lav, simbol Venecije / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved



Mnoge su pape, kraljevi i imperatori, ujedinjeni, pokušavali su da umanje značaj i snagu Republike, ali to nikome nije uspelo sve do Napoleona Bonaparte, koji je osvojio grad u doba njegove najveće dekadencije, 1797. godine.

Venecija je danas grad od jedva 65 000 ljudi. Pre samo pola veka bilo ih je duplo više, ali su starost kuća, visoke cene kvadrata i namirnica, kao i ograničenje prevoza (nemogućnost korišćenja automobila), naterale mnoge mlade ljude da potraže sreću na nekom drugom, savremenijem mestu za život.

Danas je Venecija grad pretežno starijih ljudi, pa je neizbežno primetiti da kako tone grad, tako odlaze i njegovi stanovnici. Ipak, turisti ne odustaju! Zbog njih se svakog jutra oko 7, nepregledna reka radnika sa kopna sliva u grad. Možda zvuči pomalo pesimistično, ali  dogod je turista, živeće i bella Venezia

 
Venecija, Ponte Rialto / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved




Kada sa kopna pređete na ostrvo Veneciju, prešavši prvi most na kanalu ući ćete u jedan sasvim drugačiji svet… Kao u “Opstanku”, Venecija je primer kako se čovek potpuno prilagodio činjenici da se ovde gotovo sve odvija na vodi. Ako se probudite dovoljno rano i sednete na obalu glavne venecijanske “ulice” - Kanala Grande, bićete nemi posmatrači svega i svačega što plovi kanalima grada: gradski prevoz (“Actv”) vaporetto brodića; zeleni đubretarski teretni brodići sa do detalja razrađenim sistemom za izbacivanje smeća iz kontejnera u unutrašnjost đubretarskog broda; stanari u svojim motornim čamcima prevoze sebe i svoje kućne ljubimce; hitna pomoć i policija u velikim gliserima; brodići u obliku ploveće pijace na vodi gde vlasnik voćem i povrćem snabdeva usputne malobrojne prehrambene radnje, restorane i male hotele; i najrazličitiji mogući, mali teretni brodovi na kojima prevoze naslagane dušeke za krevete ili džakove sa oznakama hotela koji na ostrvo dovoze čistu, a odnose prljavu posteljinu na pranje… 

Venecija je sastavljena iz jednog “glavnog” i na desetine manjih ostrva, kao i kopnenog dela - Mestre, povezanog nasipom sa glavnim ostrvom. Na “glavnom” ostrvu, mesto je podeljeno na nekoliko gradskih celina (“sestiere”): Santa Kroće (Santa Croce), San Polo, Kanaređo (Cannaregio), San Marko (San Marco), Kastelo (Castello) i Dorsoduro.Ostala tri najpoznatija ostrva u sastavu grada Venecije su: Murano (tokom srednjeg veka poznato po proizvodnji u tajnoj fabrici stakla, po receptu koji su preuzeli sa Istoka, od Sirijaca), Burano (poznato po čipki koju su vezle žene moreplovaca, i šarenim kućama) i Torčelo (Torcello), mesto prvih naseobina i prve venecijanske crkve.

Interesantno je da su meštani Venecije, stanovnici morske lagune od preko stotinu polu-veštačkih ostrva,  u svakom momentu od osnivanja raspolagali pitkom vodom. Na svakom gradskom  trgu sa obaveznom crkvom, od malenog do grandioznog, još uvek postoje bunari u kojima je sakupljana kišnica, filtrirana kroz peskovito dno.



Venecija / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Venecija / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved



Kanal Grande...

Kroz jezgro grada, u pravcu severozapad-jugoistok, u obliku obrnutog latiničnog slova “S”,  protiče Kanal Grande (Canal Grande - "Veliki kanal"). Ovaj prelepi široki kanal, sa palatama poređanim sa obe strane obale, u svako doba dana doživljaj je za sebe.

Vizantijske ili renesansne, gotske ili barokne od istarskog kamena, skoro svaka venecijanska palata ima svoju priču. Dok su u nekim živeli duždevi, vojvode i drugi velikodostojnici Repubike Venecije, neke druge su ugostile poznate ličnosti svog vremena - pisce, pesnike i slikare Evrope i Amerike. U palatama Kanala Grande, živeli su i svoju inspiraciju crpli i slikar Kanaleto (Antonio Canale - Canaletto), kompozitor Rihard Vagner (Richard Wagner), pesnik Lord Bajron (Lord Byron), kao i Napoleon kada je osvojio Veneciju i po prvi put, posle više stotina godina ukinuo čuvenu Republiku.

Mnoge palate sada su pretvorene u muzeje, kao što je prelepa Fondaco dei Turchi (bivši turski magacin, a sada Prirodnjački muzej sa skeletom uranosaurusa iz Sahare), kao i palate-umetnički muzeji: Ca d’Oro, Ca’Pesaro, Ca’Rezzonico, Ca’Mocenigo (muzej tekstila i kostima), itd. 

Iako je dug skoro 5 km, na Kanalu Grande postoje samo tri mosta, ravnomerno raspoređena: na početku (Ponte degli Scalzi), u sredini (Ponte di Rialto) i pred kraj kanala (Ponte Academia). Na određenim razmacima između mostova, nalaze se “stanice” trađeta (traghetto) - prevoza gondolom od jedne do druge obale kanala, za do 8 osoba u stajaćem položaju. Ova svojevrsna skela, u jednom smeru košta oko 1 evro po osobi.

 Iako je Venecija ostrvo u najsevernijem delu obale Jadranskog mora, osim Kanala Grande čija je voda pretežno tamno plava (i zelena), većina manjih kanala ima specifičnu neprovidnu, puder rezedo zelenu boju vode. U pitanju nije samo nečistoća (barem ona koja je vidljiva), već i pesak, mulj i slojevi gline, koji zajedno čine dno lagune. Slučajno ili ne, ova boja odlično se “složila” sa pastelnim i zemljanim tonovima venecijanskih kuća i belim obodima bezbrojnih mostova. 

 


Venecija, Kanal Grande / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved



Vožnja gondolom...

Ako želite pravu, romantičnu vožnju gondolom po Kanalu Grande i obližnjim manjim kanalima – sporednim ulicama, to će vas zadovoljstvo koštati određenu sumu novca. Klasična tura koja traje 45 minuta košta oko 100 evra, a standardna (30 - 35 min.) 80 evra – po vožnji (a ne po osobi). Mnoštvo stranaca koji svakodnevno opsedaju Veneciju, redovni su putnici ovih neobičnih, crnih lakiranih elegantno izduženih čamaca: zaljubljeni parovi; nešto stariji parovi sa malom decom; sredovečni koji se samo zbog vožnje gondolom u sred bela dana odevaju kao za odlazak u operu; i oni stariji kojima romantika još uvek nije strana. Blago asimetrična, sa levim krilom širim od desnog, gondola je za turiste bila i ostala simbol grada. Događaj sam po sebi, sa gondolijerom u tradicionalnoj, prugastoj, teget-beloj ili crveno-beloj odeći i slamnatim žirado-šeširom sa trakom, ulazak nekog para u gondolu obično privuče veliki broj znatiželjnih pogleda radoznalih turista. Oni često zastanu i sa konspirativnim smeškom, ali i čežnjivim pogledom, gledaju u srećni par.

Pri ulasku u gondolu, gondolijer će dami pružiti ruku i pokazati joj na levo sedište, dok će gospodin sesti na desno mesto (postoji red, kao na venčanju). Sedište je ustvari, lepo udešena drvena fotelja, blago položenog naslona, tako da u njoj ne možete biti u potpuno sedećem položaju. Vaš gondolijer staće iza gospodina (sa desne strane) i jednim jedinim velikim veslom, oslonjenim o drveni deo u obliku lakta (“forcola”), uz povremene komentare o prolazećim kućama i uz lagani zvižduk, voziti vas kanalima Venecije. 



Venecija / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Venecija, San Marco - spremište za gondole / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved



Možda ćete u toku vožnje videti kuću Marka Pola i Kazanove, proći kroz “jednosmernu ulicu” (senso unico) i ispod mosta visine ili širine samo 2 m (o čemu na mostu postoji uredan saobraćajni znak). Možda ćete čuti specifično oglašavanje vašeg gondolijera koji na nepreglednoj raskrsnici sa drugim kanalom, obaveštava eventualnog drugog gondolijera o svom prisustvu. Dok prolazite pored Palazzo Camerlenghi (nekadašnje Palate riznice na spratu, sa zatvorom u prizemnom delu), a tik do nje i ispod predivnog mosta Rialto, gomila večito načičkanih turista sa fotoaparatima, ovekovečiće vas i vašu vožnju gondolom, kao deo svoje uspomene na grad.

U kopnenom delu Venecije (Mestre), blizu početka nasipa ka ostrvu, možete videti mlade početnike u Školi za gondolijere, koji u moru uče svoje prve zaveslaje. Samo mali broj njih godišnje bude primljen u školu koja traje oko 3 meseca i košta priličnu sumu novca. S obzirom na kasniju zaradu - cenu vožnje gondolom, višestruko će povratiti svoj uloženi novac.

Osim u turističke svrhe, gondole se u Veneciji koriste kako za slavlja (venčanja), tako i za sahrane. Ostrvce San Michelle, između ostrva Venecije i Murana, sa starom, visokom kamenom ogradom i grandioznim kapijama u šumi visokih tamarisa, staro je venecijansko groblje (cimitero). Na njemu su sahranjeni i neki od velikana svetske književnosti i umetnosti, koji su Veneciju izabrali kao svoje poslednje odredište. Pošto je broj mesta na ostrvu ograničen, pogrebi su se vremenom preselili na kopno, u Mestre.



Venecija, Basilica di San Marco / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved



Kako je sagrađena Venecija...

Ako odlučite da posetite Veneciju, požurite - kažu da polako tone…  Zato je možda i interesantno na vreme saznati kako je pre više od 1000 godina grad sagrađen - na mnoštvu drvenih (borovih) stubova, porinutih na 7,5 m dubine u slanu, morsku vodu.

Sve kuće u Veneciji, sagrađene su u kombinaciji lagane cigle sa svim unutrašnjim delovima od hrastovovog drveta ili borovine. Čak i u Duždevoj (od spolja kamenoj) palati, svi podovi i plafoni imaju drveni kostur. Ako ste se zapitali na koji način i posle više od pola milenijuma drvo još uvek opstaje, i to u dodiru sa slanom vodom, odgovor na pitanje prilično će vas iznenaditi, s obzirom na njegovu briljantnu jednostavnost.

Kada se drvo poseče i od njega oblikuje balvan zadovoljavajuće veličine, porine se u slanu morsku vodu gde odstoji najmanje godinu, a najviše dve godine. Ovako “spremljeno” drvo, izvađeno i propisno osušeno, zbog soli koja je popunila sve pore zanavek je oslobođeno crva, postaje teško i veoma tvrdo, pa je više nego idealan i dugovečan građevinski materijal...



Venecija, Ponte Academia / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved


Najlepši doživljaj Venecije  predstavlja šetnja njenim uskim ulicama (“calle”) na čijem se kraju  odjednom ukaže veliki trg (“campo”), ili obalama kanala (“fondamenta”) i prelazak preko bezbroj kamenih, gvozdenih i drvenih mostića (“ponte”) čudnih i smešnih imena: Ponte del Diavolo (Đavolji most), Calle de la Passion (Ulica strasti), Calle de la Comedia (Ulica komedije) ili ulica Ramo Dragan…

Dok šetate, kupovina, ili samo razgledanje izloga sa često skupim ali zanimljivim suvenirima Venecije, uživanje je samo po sebi. Grad poznat po karnevalu nastalom u XI veku, koji je svoj vrhunac popularnosti i dekadencije doživeo tokom XVIII veka, još uvek neguje ovu tradiciju, čak šta više. Uđite u neku od brojnih prodavnica karnevalskih maski i isprobajte kako vam stoje! Pogledajte predmete ili nakit od “murano” stakla, ili porcelanske figurine Komedije del Arte (Comedia del Arte),  ili raznobojne papire umešno razlivenih boja "ebru" - tehnika koju su dneli Arapi), za pisma i koverte…  

 

Venecija, privesci od murano stakla / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved




Duždeva palata (Palazzo Duchale) i njena "Tajna tura"...

Odmah pored najvažnije crkve Venecije - Bazilike Svetog Marka (Basilica di San Marco), u centru Venecije na Trgu Svetog Marka po ceni od oko 15 evra možete posetiti jednu od najpoznatijih atrakcija ovog grada - Duždevu palatu. Ipak, osim klasičnog obilaska palate nekadašnjih vladara Mletačke republike, nemojte propusiti da unapred, putem interneta rezervišete obilazak "Tajne ture Duždeve palate", pod stručnim vođstvom vodiča na jednom od svetskih jezika u trajanju od 75 minuta. “Doge’s Palace Secret Itineraries” košta samo par evra više nego obična ulaznica, ali ima niz prednosti - za ulaz u palatu ne morate čekati nikakav red (direktno idete na blagajnu za rezervacije internetom), a tura zaista vredi mnogo više od obilaska same palate.

Duždeva palata unekoliko se razlikuje od klasičnih kraljevskih palata evropskih vladara. Osim što u njoj nije živeo kralj sa pravom krvnog nasledstva, mnogi delovi služili su nameni sličnoj  današnjim opštinama, gde su prilaz imali i obični građani. 

Ispred ulaza, na spoljnjem zidu Duždeve palate nalazi se jedan od nekoliko velikih bronzanih reljefa glave čoveka, čija su usta otvorena u obliku proreza za pismo. “Bocca di Leone” smatrala se simbolom venecijanske demokratije, jer je ama baš svako ko je želeo da prijavi neko nedelo drugog, a da potpisavši se ostane anoniman, mogao da pismo klevete ubaci u poštansko sanduče u obliku usta. Pristup tajnoj prijavi imalo je samo 6 duždevih ljudi od poverenja, koji su u najvećoj tajnosti proveravali istinitost tvrdnji, bez otkrivanja izvora informacije.



Venecija, Bazilika Svetog Marka / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved



Kada se sa vodičem, istim putem kao i ostali posetioci, uz Scala d’Oro (“Zlatnim stepeništem”) popnete na prvi sprat palate, specijalnim velikim ključem otključaće stara, drvena vrata. Ostali posetioci začuđeno će gledati grupicu od dvadesetak ljudi koji ulaze tamo gde oni ne mogu. Kada se čitava grupa nađe u tajnom delu (iza ormana biblioteke!), vodič će zaključati vrata za ostale neobaveštene radoznalce.

 U obilasku Tajne ture, videćete neobično skromne tajne odaje najvećih velikodostojnika i pomoćnika venecijanskih duždeva koji su ovde, baveći se tajnim optužbama i spisima (slično državnoj bezbednosti), bili sklonjeni od svakodnevnih pogleda običnih ljudi i stranih državnika u poseti palati. Ove prostorije nalazile su se na poslednjem spratu, koji je gledajući iz unutrašnjeg dvorišta izgledao kao tavanski deo sa okruglim (sličnim  brodskim) prozorima u dva reda - sa očiglednom namerom da se odozdo dobije pogrešan utisak o delu palate koji navodno ne postoji. 

U tajnim delovima videćete Sobu za mučenje, sa “spravom za mučenje”, kanapom za istezanje (i iskakanje) zglobova. Smeštena je u podnožju “luksuznih” zatvorskih ćelija,  kao vid psihološkog mučenja zatvorenika na koje još “nije došao red”, a koji su noću kada su mučenja vršena, mogli da shvate šta ih čeka ne odluče li da odmah sve priznaju.  
  
U ovakvim ćelijama svoje dane je trošio i napoznatiji venecijanski zatvorenik, špijun i preljubnik Kazanova. Videćete stepenice kojima je uspeo da pobegne iz zatvora, zajedno sa još jednim zatvorenikom - fratrom, Kazanovi sličnih sklonosti (zbog čega je i bio zatvoren u tajnom zatvorskom delu). Njih dvojica su 1755, svako iz svoje ćelije, prokopali “kanal” kroz drveni deo plafona i tako sebi obezbedili put ka slobodi. 





Venecija, Ponte dei Sospiri / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved




Za razliku od gornjih, “luksuznih”, zatvori u prizemnim delova palate, bili su vlažni, zimi hladni, a leti suviše sparni. U njima su tavorili po Veneciju opasni ljudi, koji su svoj poslednji pogled na slobodu imali prelazivši iz standardnog dela palate u zatvorski deo, preko kanala i “Mosta uzdaha” (Ponte di Sospiri). Prelepi beli most je tako i nazvan zbog navodnih uzdaha budućih zatvorenika, koji su kroz prozore zatvorenog mosta, upućivali svoje poslednje poglede na Veneciju. 

 Kada izađete iz Tajnih odaja, a iza vas se zaključaju tajna vrata, posvetite se razgledanju ostatka palate. Videćete odaju Velikog veća (Sala del Maggior Consiglio) površine 1 km2, po zidovima i tavanici ukrašenu slikarskim delima najpoznatijih venecijanskih (i drugih) italijanskih, renesansnih slikara: Ticijana, Tintoreta, Veroneza, itd. Tu je i Oružarnica, kao i odaja - Sala dello Scudo, sa ogromnim globusima i mapama putovanja Marka Pola.



Venecija, Cannaregio / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved




Moj lični favorit u Veneciji je deo grada Kanaređo (Cannaregio). Nalazi se u severozapadnom delu ostrva, delom bivšem jevrejskom getu, u čijim mirnim uličicama ponekad izgleda kao da je vreme stalo. "Ghetto", italijanski naziv za cevčice koje su se u ovom delu ostrva proizvodile tokom srednjeg veka, uticao je na kasnije formiranje reči "geto". U njemu je naime bila smeštena prva velika grupa Jevreja koja je krajem XV i početkom XVI veka pristigla u Veneciju, proterana iz Španije. Venecijanci su ih "smestili" u tada radnički deo grada "Ghetto" i ograničili im kretanje. Ostalo je istorija...

I danas, u Veneciji živi mala jevrejska zajednica. Osim radnji sa jevrejskim menorama i “košer” proizvodima, oko trga Campo Ghetto Nuovo, u ovom kraju možete videti i rodnu kuću čuvenog slikara Tintoreta sa kamenom statuom Mavara (Arapina) pored ulazne kapije (Mavari i Jevreji, u istoj meri su proganjani iz katoličke Španije, ali i Portugala). Kuća se nalazi tik do trga Campo dei Mori (Mavarski trg), na kojem se u tri susedne kuće, nalaze još tri simpatične, kamene statuete Mavara sa velikim kapama ili turbanima.



Venecija, Cannaregio / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Venecija, Cannaregio / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved



INFO: 

Od Beograda do Venecije ima oko 750 km, što je na primer samo 100 km više od razdaljine do Soluna (i jedna granica više). Oko 150 km od prelaska u Italiju, na auto-putu ćete ugledati skretanje za Veneciju. Posle skretanja sa glavnog auto-puta i nekoliko kilometara sporednih (veznih auto-puteva i petlji), stići ćete tačno na početak oko 3 km dugog, veštačkog prekomorskog nasipa koji vodi do ostrva - Venecije. Prav kao strela sa po tri kolovozne trake za svaki smer i četiri koloseka za voz, ovaj auto-put u moru na svom kraju se blago zakrivljuje i ulazi u sasvim neobični grad.

Gledano s kopna, na početku ostrva nalaze se železnička “Santa Lucia” i autobuska stanica, kao i ogromna zgrada parkinga “Piazzale Roma” – garaža na 10 nivoa, jedino mesto gde na ostrvu možete ostaviti svoj automobil, na prethodno internetom rezervisano i plaćeno mesto (oko 20 evra dnevno). Više od dve trećine parking mesta popunjeno je vlasnicima automobila iz Venecije, kojima je ovo jedino mesto u gradu gde mogu da ostave auto.

 





Venecija / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved









Svi postovi o ITALIJI: