2014/10/13

Kolima kroz IRAN / I deo - Teheran (Tehran)



* Tekst i fotografije na blogu deo su publikovanog teksta o Iranu, zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik RS, br. 104/2009 i 99/2011.

*The text and photographs on the blog are parts of the published article on Iran, protected by copyright and related rights: Official Gazette of the Republic of Serbia, Nos. 104/2009 and 99/2011.
 



Svi postovi o IRANU:
http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/10/iranska-kuhinja.html






Teheran, više nego što očekujete!


Pogled sa vrha Tornja Milad, šestog najvišeg tornja na svetu (435 m) / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved

Pogled iz podnožja Tornja Milad na planine Alborz sa snežnim vrhovima početkom maja 2014 / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved



“Ideš u Iran? Stvarno? Hmm, želim ti sve najbolje”… Ovu rečenicu, u raznim verzijama čula sam više puta mesecima pre odlaska na put. Iako već pripremljeni, sa velikim brojem informacija, ali i uveravanja onih koji su već bili da nas u Iranu ne očekuje ništa loše, zrnce sumnje je ipak postojalo. Srećom, želja je bila veća. Posle 17 dana u Iranu, i u lokalu pređenih 3200 kilometara, onima koji put planiraju dovoljno je reći: Iran je destinacija kao i svaka druga na svetu. U njoj vam se neće desiti ništa drugo do onog što možete očekivati na bilo kom drugom putovanju. Nemojte verovati svemu što čujete na stranim televizijama i setite se kako smo i mi na Zapadu predstavljani tokom naših ratova. Nikakvi teroristi, niti otimači stranih turista ne šetaju Iranom, niti su zabeleženi. Stranci se često dočekuju sa izuzetnom dozom dobrodošlice i još veće znatiželje. Žene turistkinje su potpuno bezbedne, čak veliki broj njih (većinom iz Evrope) u Iran putuje potpuno samostalno. Osim marame na glavi i dugih rukava kod žena, i dugih nogavica kod oba pola (pravila se ne odnose na decu mlađu od 10 godina), jedino na šta treba da obratite pažnju je saobraćaj.  

Statistički gledano, po broju saobraćajnih nesreća Iran se nalazi u samom vrhu neslavne svetske liste. Ovo uključuje kako vožnju, tako i najobičniji prelazak ulice, naročito preko širokih, teheranskih bulevara. Iako su putevi u Iranu odlični, automobili se retko voze u traci, pravo leve trake skoro da ne postoji, a vozila koja bukvalno izleću na glavni put (ili ulicu) iz sporednih, ovde prirodno smatraju da svi treba da obrate pažnju na njih i zakoče na vreme kad ih ugledaju, jer oni to – neće uraditi. Crveno svetlo za vozila na semaforu u gradu, ne važi i za motoriste, koji će se kada automobili stanu nekako izmigoljiti između vozila i prozujati ispred pešaka koji prelaze ulicu na uredno nacrtanom pešačkom prelazu. Na par mesta po gradovima, u prometnim ulicama sa više saobraćajnih traka, videli smo i da je na semaforu u isto vreme bilo zeleno svetlo i za pešake, i za vozila, a da skretanje za bilo kakvu sporednu ulicu nije postojalo. Enigmu nismo uspeli da rešimo.

Ako izuzmemo nizak nivo saobraćajne kulture i često preterano ljubopitljive Irance (što može da zasmeta), za strane turiste prilikom posete Iranu ne postoji nikakva bojazan, u bilo kom smislu. Na kraju putovanja, preplavljena predivnim iskustvima i pomešanih emocija, setila sam se reči jednog Evropljanina nakon njegove posete Iranu, koje sam pročitala pred sam put: „Čini mi se da nakon iskustva sa ovog puta, nikada više neću biti isti“. 




Kako se obući u poseti Iranu (Isfahan, Masjed-e Jāmé - Saborna džamija)



Iranci su potomci Persijanaca, dakle - nisu Arapi, već narod indo-evropskog porekla, kao i većina evropskih naroda. Počev od VII veka, nakon arapskih osvajanja bili su primorani da usvoje njihovo pismo i veru - islam, te ih zbog ove dve činjenice često svrstavaju u "isti koš", na šta se Iranci prilično ljute.

Iran je ogromna zemlja (18-ta po površini, na svetu). Svoju veličinu duguje činjenici da je u VI veku pre naše ere za vreme vladavine cara Kira Velikog (koji je osvojio većinu tada poznatog sveta), antička Persija bila prva internacionalna imperija na svetu, dva veka pre istog pokušaja Aleksandra Velikog i šest vekova pre ustoličenja Rimske imperije. Persijski car Kir Veliki, bio je blagonaklon prema osvojenim narodima te im je garantovao slobode (uključujući i verske), osim što je novcem osvojenih naroda (u vidu taksi) punio državnu kasu. Valjkasti „Kirov cilindar“ ispisan klinastim pismom - prva povelja o ljudskim pravima na svetu, nekako je dospela u Britanski muzej u Londonu, dok se njena kopija čuva u zgradi Ujedinjenih nacija, u Njujorku.

Ukoliko se odlučite za posetu Iranu, dve nedelje jedva da su dovoljne da se stekne utisak o njegovoj veličini, ogromnoj prirodnoj i klimatskoj raznovrsnosti (od visokih, snežnih planina na severu, preko pustinjskih pejzaža u centralnom i istočnom delu zemlje, i tropskog Persijskog zaliva na jugu), kulturno-istorijskih spomenika i drevnih arheoloških nalazišta pod zaštitom UNESCO-a, i bajkovitih, orijentalnih palata persijskih prinčeva i princeza, predivnih iranskih džamija specifične arhitekture i pustinjskih gradova na nekadašnjem Putu svile.

Naše putovanje realizovano je u proleće 2014. i trajalo 17 dana. Tri dana proveli smo u Teheranu, a 13 dana putujući kolima po zemlji prešavši oko 3200 kilometara po prethodno utvrđenoj ruti. Posle raznih poluinformacija koje sežu i u domen predrasuda, a kojih smo se naslušali pre puta, prvo iznenađenje sačekalo nas je po sletanju na teheranski Međunarodni aerodrom IKIA (Imam Khomeini International Airport). Veliki, nov i savremeno opremljen, a u redu za kontrolu pasoša, osim nas stoje još i Slovenci, Španci, Francuzi, Italijani, Nemci, Grci... Stranih turista ima, iako ne u hordama, ali smo i kasnije na svakom mestu od značaja u Iranu gotovo uvek sretali neke Zapadnjake. Te 2014. godine, broj stranih turista u Iranu porastao je za čak 215 %. Interesantno je da su 2015, u jednom momentu svi hoteli u Teheranu bili zauzeti, te su Iranci navodno počeli da razmišljaju o zidanju novih.



Teheranski metro, jedan od nekoliko klimatizovanih na svetu / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Palata Niavaran, spavaća soba šaha Reze Pahlavija / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved


TEHERAN

Izuzev južnog pojasa oko Persijskog zaliva, najveći deo Irana leži na ogromnoj planinskoj visoravni prosečne nadmorske visine 1500 metara. Sam 13-milionski Teheran (Tehran), smešten je na blagoj nizbrdici u podnožju planina Alborz, na sat vremena vožnje od poznatih skijališta Dizin (3060 m) i Šemšak (Shemshak, 3600 m). Interesantno je da razlika u nadmorskoj visini između južnog dela grada (na oko 1100 m) i severnog (na oko 1700 m), iznosi čak 600 metara. Razlika između severa i juga u prestonici, još više je izražena u ekonomskom smislu – „što južnije, to tužnije“, princip je koji važi i ovde.

Za razliku od siromašnijeg, južnog, na severu Teherana naročito oko skvera Tadžriš (Tajrish) u strmim uličicama sa predivnim drvoredima platana tiskaju se vile imućnih stanovnika prestonice, sa voznim parkom kojem bi mnogi pozavideli.

Iznad njih, poslednje u nizu, u procepu kanjona kojom teče rečica smestilo se izletište Darband, sa luksuznim iako donekle kičastim restoranima. Moguće je i da je poslednji persijski šah Reza Pahlavi započeo ovu modu življenja na severu Teherana, kada je iznad skvera Tadžriš, podno golih obronaka planina Alborz, u šumarku podigao palatni kompleks Niavaran za sebe, svoju familiju i svitu. „Bela“ i „Zelena“ palata, Paviljon i mnogi prateći objekti tokom tri decenije njegove vladavine gostili su veliki broj najpoznatijih svetskih državnika. 



Severni Teheran, izletište sa restoranima - Darband / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Kapija palatnog kompleksa Niavaran / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Severni obod Teherana, iznad skvera Tadžriš (iza su planine Alborz) / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved




Luksuz i trošenje narodnih para, ali i preterano koketiranje sa Zapadom rezultirali su svrgnućem Pahlavijevih početkom 1979. godine. Na čelo države, iz izgnanstva u Parizu ubrzo je došao "narodni čovek" – Homeini, i sa stanovišta one polovine liberalnih Iranaca, u roku od 3 - 4 godine (a ne odmah, kako neki pogrešno veruju) postepeno većinu stvari okrenuo naglavačke. Preostali, konzervativniji deo populacije i danas ga smatra spasiocem. U južnom delu Teherana, na autoputu koji vodi ka aerodromu nalazi se veliki kompleks – Mauzolej Homeinija, izgrađen nakon njegove smrti 1989, koji je noću bogato osvetljen i otvoren za posetioce non-stop.

Iako prestonica Irana nije na glasu kao prelepi grad, Teheran pre svega može da se pohvali velikim brojem prelepo uređenih parkova i interesantnim muzejima. Osim Nacionalnog arheološkog muzeja (National Archaeological Museum), u kojem je na nevelikom prostoru smeštena dobro odabrana zbirka iz najznačajnijih perioda persijske istorije (sa najvažnijih arheoloških nalazišta: Ekbatan, Susa, Persepolis, Pasargad, Tape Sialk), u Teheranu ne treba propustiti i Nacionalni muzej dragulja (National Jewels Museum, u suterenu Centralne banke Irana) - posle londonskog Tauera (Tower of London) najveću zbirku dijamanata i dragog kamenja na svetu. Kolekcija obuhvata nakit, krune i tronove (čuveni „Paunov tron“) nekoliko persijskih carskih dinastija. 

       U muzeju je izložen drugi po veličini dijamant na svetu pronađen u Indiji i donešen u XVII veku u Persiju, nakon osvajanja - „Darya-i Noor“ (na persijskom: „More svetlosti“), dok je najveći „Kooh-i Noor“ (na persijskom: „Planina svetlosti“) u međuvremenu iz Persije dospeo nazad u Indiju i na kraju, u XIX veku završio u britanskoj kruni kraljice Viktorije. 




Ulaz u Nacionalni arheološki muzej - devojčice u školskoj poseti / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Muzej iranskog filma u bivšoj palati persijske dinastije Kadžar (severni Teheran) / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Muzej iranskog filma / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved




Osim antikviteta, u Teheranu postoje muzeji koji imaju i drugačiju ponudu. Ljubitelji iranskog filma, jedne od najperspektivnijih kinematografija na svetu uživaće u sjajno uređenom Muzeju iranskog filma (Film Museum of Iran) smeštenom u jednoj od manjih palata Kadžar dinastije, u severnom Teheranu. Nešto južnije, u Parku Lale (Laleh Park, tj. "Park lala" - i reč, kao i biljka potiču iz Persije) još dva muzeja sa razlogom mogu da privuku pažnju - Muzej (istorije) iranskog tepiha (Carpet Museum) i Muzej savremene umetnosti (Tehran Museum of Contemporary Art) sagrađen sredinom 1970-tih. 

     Zdanje Muzeja savremene umetnosti, u prepoznatljivom stilu tadašnjeg modernizma koji se prepliće sa svedenim arhitektonskim elementima antičke Persije, zajedno sa suprugom šaha Reze Pahlavija - Farom Dibom, otvorio je slavni američki umetnik Endi Vorhol (Andy Warholl). Njegova najpoznatija dela: Mik Džeger, Mao Ce-Tung i Merilin Monro (u nekoliko verzija), još uvek se nalaze u muzeju, ali u suterenu. Zvanično objašnjenje je da ova platna nisu deo stalne postavke, i da ih povremeno postavljaju na izložbama. 

     U suterenu ovog muzeja nalazi se najveća zbirka dela savremene umetnosti na svetu posle muzeja Evrope i SAD-a. Osim Vorhola, tu su i platna: Pikasa, Dege, Van Goga, Lihtenštajna, kao i najveća zbirka američkog slikara Džeksona Poloka (Jackson Pollock) van SAD-a. Ipak, u samom muzeju i izvan njega, u bašti možete videti nekoliko skulptura jednog od najvećih skulptora XX veka, Britanca Henrija Mura (Henry Moore), kao i belgijskog umetnika Rene Magrita (Rene Magritte). U tekstu britanskog „Gardijana“ objavljenom 2012, novinar je primetio da Teheran "leži na zlatnom rudniku moderne umetnosti".







Muzej savremene umetnosti, skulptura Henri Mura / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Muzej iranskog tepiha / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved





U centralnom delu grada, u blizini lavirinta Teheranskog bazara obiđite kompleks Palate Golestan (Golestan Palace, UNESCO), poslednje uporište persijske dinastije Kadžar (Qajar), čiji su vladari sredinom XIX veka prestonicu Persije preselili iz Isfahana u Teheran. Kao i mnoge palate u Iranu, i ova je prepoznatljiva po zidovima i plafonima ukrašenim u kič maniru, sa na hiljade umetnutih, izlomljenih ogledalaca. 

Naime, tokom srednjeg veka Persijanci su ogledala uvozili iz Venecije. Nakon višenedeljnog putešestvija na konjima i kamilama, veliki broj ogledala do odredišta je stizao u delićima. Vremenom, neko se u Persiji dosetio jedinog načina da ovom problemu stane na put - da ih još više isecka, te je igrom slučaja u zemlji uspostavljena nova moda ukrašavanja carskih odaja.  




Teheranski bazar / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Palata Golestan (UNESCO) / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Palata Golestan / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved



Ukoliko imate vremena, osim Parka Lale duž najpoznatije i najduže ulice u Teheranu, sa prelepim drvoredom platana - Avenije Valiasr, u Teheranu vredi posetiti i Park Melat (Park-e Mellat), poznat po velikom jezeru u severnom delu parka po kojem se šepuri pernata menažerija i savremenim zdanjem od stakla (Mellat Park Cineplex), u čijem su valovitom obličju smešteni galerije i bioskopi. 

Slično Turcima i drugim narodima Istoka, i Iranci kao da najviše na svetu vole piknik iako on često ne podrazumeva samo izlazak iz grada. U gotovo svakom parku u zemlji, porodica će se ujutro često spontano okupiti makar i na zajedničkom doručku, te je većina zelenih površina izuzetno lepo uređena.

U Parku Honar (Park-e Honar) koji se nalazi u centralnom delu grada, nema onih koji prave piknik, ali je zato poznat po interesantnim, modernim skulpturama. U centralnom delu parka nalazi se zdanje sa umetničkim galerijama, kafeom i vegetarijanskim restoranom na glasu, oba na gornjem spratu. 



Cineplex i galerija na obodu velikog gradskog Parka Melat / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Palata Golestan / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Palata Golestan / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved




Pet minuta pešice odatle, duž spoljnog zida kompleksa nekadašnje Ambasade SAD-a, kao i mnogi stranci pre vas za uspomenu se uslikajte ispred nekog od čuvenih grafita koji SAD predstavljaju kao osovinu zla i veličaju Islamsku revoluciju. Ovaj kompleks nosi prigodan naziv - US Den of Espionage, a njegovu unutrašnjost, uz specijanu dozvolu moguće je posetiti svake godine od 1. do 11. februara tokom proslave godišnjice Islamske revolucije. Za samo zdanje vezane su neke od najružnijih uspomena u odnosima između Irana i SAD-a. Pre više od 30 godina, iranski studenti koji su podržavali Islamsku revoluciju, u ambasadi su tokom 444 dana, držali kao taoce 44 američka državljana. 




Zid bivše Američke ambasade "US Den Espionage" u centru grada, vremenom je postao zid za antiameričke grafite / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Azadi spomenik, memorijal-muzej podignut 1970-tih povodom 2500-godišnjice osnivanja Persijskog carstva / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved




Za kraj posete Teheranu, na zapadnom obodu grada prođite kraj čuvenog Azadi spomenika (Azadi Tower), podignutog na velikom trgu početkom 1970-tih povodom proslave 2500 godina od osnivanja Persijskog carstva, a zatim produžite ka severu grada do Tornja Milad (Milad Tower). 

Dva puta viši od Avalskog tornja, šesti po visini toranj na svetu mnogo je više od toga. Osim fantastičnog pogleda na čitav grad, sa visine od preko 400 metara, unutar tornja Milad nalaze se mnoge galerije i suvenirnice, sa mladim umetnicima koji prodaju slike, umetničke predmete i nakit. Na vrhu tornja je restoran, a na tri najniža sprata – šoping centar. U prizemlju, možete se odmoriti u tradicionaloj poslastičarnici, uz božanstveni sladoled od šafrana posut pistaćima, dok oko vas u samom holu šušti voda različitih fontana, a između dva spoljna stakla, kao u mini ZOO vrtu šepure se paunovi u tropskoj bašti. 

Izvan tornja, na platou uređenom modernim skulpturama nalazi se još jedna fontana koja „igra“ u ritmu, iza koje se nalazi koncertna dvorana. U kasno popodne i sunce na izmaku, naizgled beživotni sivkasti, planinski venac Alborz, sa snežnim vrhovima početkom maja rumeni se na severu, dok na stotine Teheranaca na platou šeta, ili sedi u kafeu na čaju i kolačima. U daljini, u smeru severoistoka (oko 80 km) vidi se konusni vrh najviše planine Bliskog istoka - vulkana Damavand (5610 m), teheranskog "Fuđija". Interesantno je da je osim oblikom i čuvenom snežnom kapom, i mnogo niži Fuđi (3776 m) od Tokija udaljen isto koliko i Damavand od Teherana.




Toranj Milad, šesti najviši toranj na svetu / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Tržni centar u okviru Tornja Milad / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Sladoled od šafrana posut pistaćima, u poslastičarnici Tornja Milad / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved



Još ponešto o istinama i predrasudama...

 U Iranu, žene voze automobile (ponekad i gradske autobuse), studiraju na fakultetima, ima ih na značajnijim pozicijama u nauci i privatnom biznisu. Poseduju nekretnine, slobodnom voljom se udaju i razvode. Ipak, ukoliko same pokrenu razvod, ali i ako to učini druga strana - deca će po pravilu pripasti ocu, osim ako on ne želi drugačije. Veoma hrabro i argumentovano, u svakodnevnom životu bore se sa zakonima koje su svojevremeno nametnuli muškarci. Mnogi liberalniji Iranci priznaće vam da su Iranke osim što su mahom veoma lepe, često hrabrije i srčanije od njih. 

Dečaci i devojčice u Iranu, razdvojeni su po polovima u osnovnoj i srednjoj školi (baš kao i u najboljim britanskim i nekim američkim koledžima), dok su na fakultetima ponovo zajedno. Polna razdvojenost postoji u gradskim autobusima gde muškarci ulaze na prednja, a žene na srednja vrata, ali ne i u metrou u kojem postoji mogućnost izbora, ali – samo za žene! Naime, prvi i poslednji vagon, kao i polovina drugog i pretposlednjeg, rezervisani su samo za žene koje ne žele da se voze u  „mešovitim“ vagonima. U početku, ova ideja je delovala kao još jedna segregacija na polnoj osnovi. Ipak, posle iskustva vožnje u ženskom vagonu i na sopstveno iznenađenje, stvari sam počela da posmatram sa sasvim drugačijeg gledišta. I danas mi je čudno što ću ovo napisati, ali nakon ovog iskustva shvatila sam da nisam jedina „Zapadnjakinja“ koja bi makar u šali podržala ideju uvođenja pojedinih „ženskih“ vagona i u Evropi. 

Osim jedine vidljive razdvojenosti u školama i u gradskim autobusima (ne važi za međugradski prevoz), i na aerodromu prilikom prolaska prtljaga kroz rentgen postoje odvojeni prolazi za žene i za muškarce, zbog eventualne dodatne kontrole u vidu „ručnog pretresa“.


 

Ženski vagon u teheranskom metrou / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Sa Teherankama, u ženskom vagonu metroa / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Sa recepcionarkama u hotelu, u Teheranu



U poslednje vreme, strogi šerijatski zakoni koji diktiraju način odevanja kod žena, vidno popuštaju. Iako muškarci i dalje moraju da nose isključivo duge pantalone, a žene osim toga još i duge rukave i hidžab - maramu da pokriju kosu (važi i za sve strane turistkinje!), utisak je da ženska kosa, naročito u većim gradovima sve više dolazi do izražaja. Iranke koje se ovim zakonima protive, vremenom su pronašle inteligentan način kako da postepeno stanu na put pravilima, te su počele da formiraju novu modu. Gotovo sve nose dugu kosu koju skupe u visoku punđu, a onda obaveznu maramu „okače“ samo na vrh punđe, pozadi. To praktično znači da se bar dve trećine kose vidi, ali je forma zadovoljena.

S obzirom da je marama obavezan „modni detalj“, način na koji počinju sve više da osmišljavaju varijante kako mogu da je nose ili uklope uz moderne tunike, kapute, itd, vredan je svake pohvale, a usput često i neodoljivo podseća na modu marama i velikih naočara koja je Evropom vladala pre pola veka, u vreme Odri Hepbern i Grejs Keli. S tim u vezi, u većim gradovima mladi umetnici – kreatori i kreatorke, osnivaju nove modne marke (na primer, teheranski „Poosh“ tj. "Pooshema"), čijim bi kreacijama pozavideli mnogi kreatori na Zapadu. 

Prijatelj iz Teherana rekao mi je da već neko vreme, u teheranskim kuloarima struji rasprava na temu: dozvoliti strankinjama da kada dođu u Iran više ne moraju da nose obavezni hidžab. Poznavajući prilike i mentalitet, nisam sigurna da ukoliko do toga zaista dođe (jednog dana sigurno), i ostatak ženske populacije u Iranu (onaj liberalniji deo) neće ubrzo zatražiti i eventualno u nekoj budućnosti - dobiti isto. 
 Inače, žena u Iranu (Iranka ili strankinja), prilikom upoznavanja ili pozdravljanja nikada neće pružiti ruku muškarcu. Najbolje je desnu ruku staviti „na srce“ i malo se nakloniti, što će i oni učiniti. Ako vam liberalniji muškarci ili žene pruže ruku (što nije retkost), uzvratite, ali nikada nemojte biti prvi koji će to učiniti.
 
Najinteresantnija statistika vezana za Iran odnosi se mahom na žensku populaciju, naročito u većim gradovima (iako klijentelu sve više čine i mladići). Neupućeni u moderne trendove ove zemlje, teško da bi poverovali da se u Iranu godišnje obavi 7 puta više plastičnih operacija nosa nego u SAD-u! I to nije sve. Za razliku od Zapadnjakinja koje nakon operacije „nestanu“ na neko vreme pokušavajući da sakriju da su obavile zahvat, Iranke sa ponosom danima na nosu nose beli flaster, kao pokazatelj statusnog simbola koji su uspele da dosegnu. .. Kažu da je ova pomama za savršenim nosem nastala iz želje Iranki da lice - jedini deo njihovog tela koji se po šerijatskim zakonima odevanja u zemlji potpuno vidi, bude savršeno lepo.




Još o Iranu:
http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/10/iranska-kuhinja.html



Gradska biblioteka / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Tržni centar u severnom Teheranu -Versace, Zara, itd... (mini haljine se prodaju kao i sva druga odeća - ali za privatne žurke, zabave, slavlja, itd, ne i za ulicu) / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved