UMETNOST PUTOVANJA . . . . . . . . . . . . . . . . . The ART of TRAVEL: Kolima kroz IRAN / II deo

* Tekst i fotografije na blogu deo su publikovanog teksta o Iranu, zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik RS, br. 104/2009 i 99/2011.

*The text and photographs on the blog are parts of the published text on Iran, protected by copyright and related rights: Official Gazette of the Republic of Serbia, Nos. 104/2009 and 99/2011.

Svi postovi o IRANU:

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/10/iran-ii-deo-teheran.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/09/iran-ii-deo.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/10/iran-iii-deo.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/11/iran-iv-deo-siraz.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2015/03/iran-v-deo-jazd-mejbod-i-nain.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2015/03/kolima-kroz-iran-vi-deo-isfahan-esfahan.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2015/05/iran-vii-deo-natanc-abjane-kasan.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/10/iranska-kuhinja.html

Put u zemlju legendi...

Nakon sletanja u Teheran http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/10/iran-ii-deo-teheran.html, iranska agencija sa kojom sam putem interneta po izuzetno dobroj ceni dogovorila automobil i vozača, ispunjava svoj deo posla (litar benzina u Iranu košta oko 0,2 evra, te je veliki broj cena s time u skladu!). Pežo Pars, najčešći automobil u Iranu lokalne proizvodnje sa Mr. Mortezom za volanom, stižu ispred hotela u rano popodne. Par godina pre nas, tada 62-godišnji, uglađeni gospodin Morteza koji odlično govori engleski po Iranu je vozio autore Lonely Planet-a, tokom njihovog boravka i pripreme knjige o ovoj predivnoj zemlji. Svoje ime ponosno pokazuje u Lonely Planet vodiču za Iran, koji ima počasno mesto u pregratku njegovog automobila. Na našem putu po Iranu, više puta biće iznenađen kako neki stranci/strankinje (a nisu iz čuvenog Lonely Planet-a), mogu poznavati Iran više nego što je očekivao... Krećemo put severozapada, ka prvom delu unapred ugovorenog dvonedeljnog proputovanja po Iranu – planinama Alborz i Dolini Alamut...

Visine između 3000 i 5600 m, venac planina Alborz ili Elburz (koje se na istoku graniče sa Avganistanom), smestio se polukružno na samom severu zemlje. U severnom delu, njegovi obronci sa plantažama crnog čaja spuštaju se ka Kaspijskom moru (ili jezeru) iz kojeg se u Iranu vadi najčuveniji kavijar. Iranska luka Bandar-e Anzali, najveći je proizvođač kavijara na svetu. Gospodin Morteza ispričao je kako je pre dvadesetak godina, svaki put kad bi odlazio u posetu sestri i zetu u Dansku nosio oko kilogram kavijara na poklon, čija je cena u to vreme bila oko 10 $! Danas je cena višestruko veća, a kavijar u Iranu nije lako pronaći - 99 % ukupne proizvodnje izvozi se na Zapad.

Na jugu, venac Alborz graniči se sa Iranskom visoravni nadmorske visine od oko 1500 - 2000 m, gde se u podnožju, u zapadnom delu smestio gradić Kazvin (Qazvin), a stotinak kilometara istočno - Teheran. Naš cilj bilo je središte između dva niza planinskog venca Alborz - nakon dugog uspona, usledio je i dug spust u veliku, bajkovitu dolinu Alamut.

Plitka pirinčana polja i beskrajni redovi voćnjaka višnje, čiji cvetovi se gledajući sa vrhova brda u proleće bele nalik nepreglednim tačkicama, čine neobičan sklad sa malenim selima i njihovim kućama od okeraste, pečene gline (cigla je u starom veku prvi put izmišljena na ovim prostorima, u Mesopotamiji i Persiji) i snežnim planinskim kapama koje okružuju dolinu. Zagasito-sivkaste gole planine, razbacana sela i poneko tirkizno jezero zajedno čine one tipične pejzaže srednje Azije u kojima se putnik namernik ponekad može izgubiti u utisku bezvremenosti.

Sumrak je već polako ispunjavao pedalj po pedalj očaravajućih pejzaža, kada je naš automobil pristigao u Gazor kan (Gazor-khan), selo u istočnom delu Doline Alamut iznad kojeg se strmo izvija čuvena špicasta stena, sa još čuvenijim arheološkim ostacima. Zbog značaja ovog nalazišta u selu postoji nekoliko opcija za smeštaj u vidu seoskog turizma, u kojem mahom odsedaju strani turisti, a postoji i lokalni hotelčić koji (za sada) još uvek nije moguće rezervisati putem interneta.

Na nizbrdici, u voćnjaku višanja kraj bunara, pomoćnu kuću sa dve zasebne jedinice lokalni seljanin preuredio je za smeštaj turista. Osim nas, iste večeri u istoj kući u nedođiji iranskih planinskih pejzaža noćila su dvojica Švajcaraca koji su obilazili zemlju odličnim, međugradskim autobusima. Za sve nas, gazda kuće (koji nije znao ni reč engleskog) postavio je večeru na velikim metalnim tacnama - beskvasni hleb, jogurt (gust kao kiselo mleko) i par svežih salata.

Narednog jutra, stotinak metara od kuće ispred nas se ukazala 200 metara visoka, sivkasta i naizgled neosvojiva stena sa ostacima Tvrđave Alamut ili Tvrđave asasina (Alamut Castle, Castle of Assassins ili Gazor-khan Castle), na vrhu. U XI veku, na ovom mestu nastala je reč „asasin“, i potom ušla u upotrebu u mnoge svetske jezike.

Naime, izvesni Hasan Saba (Hasan Sabah 1050 -1124), odmetnik od pravovernog (sunitskog) islama i pristalica ismailita - tada nove, šiitske verzije islama (danas zvanična vera Irana), rešio je da bazu postavi na nepristupačnom mestu i odatle, uz pomoć vrlih mladića iz okolnih sela koji su mu se priključili, teroriše okolinu. Navodno, njegove pristalice nisu znale da im je u piće i hranu stavljao hašiš (Iran je prva stanica na putu droge iz Avganistana ka Evropi), a kada je droga počinjala da deluje naređivao im gde da krenu u napad. Hasanovi vojnici u narodu su bili upamćeni kao izuzetno nemilosrdni i lukavi - pojavljivali su se niotkud i iza sebe ostavljali pustoš. Tokom XI veka, asasinski red imao je sve više pristalica i proširio delovanje sve do Sirije na jugozapadu, gde su u to vreme vođeni prvi Krstaški ratovi.

Reč „asasin“ nastala je na ovom mestu od persijskih reči „hašaš“ i „ijun“, što znači „uživaoci hašiša“. Hasanu i njegovoj družini, decenijama niko nije mogao ništa. Niko do Mongola koji su osvojivši Persiju početkom XIII veka, na svom putu ka zapadu zbrisali sve pa i ovo asasinsko gnezdo.

Na vrhu Tvrđave asasina, kraj zastave Irana

Na vrhu nekada neosvojive stene, osim ostataka zidina Tvrđave asasina (Tvrđave Alamut), osnove prostorija i ponekog luka do današnjih dana nije ostalo mnogo. Ipak, i sam pogled odozgo na selo Gazor-kan, zelene zasade pirinčanih polja u proleće, voćnjake i snežne vrhove svuda u krug, definitivno je vredan napora i dragocenih uspomena zabeleženih fotoaparatom.

Osim Tvrđave Alamut, na sat vremena kolima od sela nalazi se jedna od najpoznatijih prirodnih atrakcija doline Alamut, prelepo tirkizno jezero Evan (ili Ovan – Ovan Lake).

Tridesetak kilometara dalje, u istom, središnjem delu venca Alborz ali u njegovom zapadnom delu, u blizini sela Razmian smestila se još jedna tvrđava na steni iz istog perioda kao i Tvrđava Alamut, par decenija mlađa Tvrđava Lambsar (ili Lambasar Castle, XII vek). Smatra se najvećom od ismailitskih tvrđava severnog Irana, ali je prilično slabo očuvana. Još dalje ka zapadu, jedno od najposećenijih mesta u ovom delu planine sigurno je Masule (Masouleh). Selo iz X veka danas obavezna stanica svih turista u ovom delu Alborza. Predivno uređene kuće od pečenog blata, interesantni prozori, bašte sa cvećem i kafeterije u etno stilu, čine Masule jednim od dva najčuvenija etno-sela Irana koje turisti mahom posećuju - drugo je Abjane (Abyaneh), kod Kašana: http://umetnostputovanja.blogspot.com/2015/05/iran-vii-deo-natanc-abjane-kasan.html

Pre putovanja u ovaj deo Irana, pročitajte knjigu Amina Malufa - "Samarkand" iz 1988. godine. U romanu čuvenog libanskog pisca, Arapina hrišćanske veroispovesti koji piše na francuskom, pre petnaestak godina prvi put sam čitala o Tvrđavi asasina.