2014/10/16

Kolima kroz IRAN / III deo - Jugozapadni Iran



* Tekst i fotografije na blogu deo su publikovanog teksta o Iranu, zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik RS, br. 104/2009 i 99/2011.

*The text and photographs on the blog are parts of the published article on Iran, protected by copyright and related rights: Official Gazette of the Republic of Serbia, Nos. 104/2009 and 99/2011.
 



Svi postovi o IRANU:
http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/10/iranska-kuhinja.html





Na pragu drevne Mesopotamije…
 

Hamadan, ostaci antičkog Ekbatana u centru grada (na 1850 m nadmorske visine) i još viši snežni vrhovi u daljini, krajem aprila / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Hamadan, prodavnica marama - hidžaba / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Hamadan, centar grada sa centralnim trgom od kojeg se glavne ulice zrakasto šire ka periferiji (po nacrtu nemačkog arhitekte Friča) / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Hamadan / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved





HAMADAN i OKOLINA


Oko 300 km jugozapadno od Teherana, u podnožju centralnog iranskog, planinskog venca Zagros, na nadmorskoj visini od 1850 m smestio se grad Hamadan. Antička Ekbatana ili Ekbatan, negde u VIII veku pre naše ere bio je centar Medije, a zatim i jedna od četiri prestonice Ahemenida – dinastije persijskih careva kojoj su pripadali čuveni car Darije I, Kserks i drugi. Na brdu u blizini centra nalaze se delimično natkriveni arheološki ostaci Ekbatana (Hegmataneh Hill), ni nalik nekadašnjem opisu grada iz antičkih spisa (7 slojeva zidina obojenih različitim bojama, a spoljne - u zlatnoj boji)

Tik uz  nalazište smestio se solidan, manji arheološki muzej i jermenska Crkva Svetog Grigorija Stefana. Jermeni su u Iranu prisutni još od XVI veka. Bežeći od Osmanlija, najveći broj njih za vreme vladavine persijskog šaha Abasa I naselio se u gradu Isfahanu i okolini, a njihove bogomolje mogu se videti širom Irana. 



Hamadan, jermenska Crkva Svetog Grigorija Stefana / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Hamadan, ostaci antičkog Ekbatana (VIII vek p.n.ere) / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved

Hamadan, muzej na lokalitetu antičkog Ekbatana, srebrne kutlače iz V veka p. n. ere / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Hamadan, muzej na lokalitetu antičkog Ekbatana / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved

Hamadan u aprilu / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved




Interesantno je da je idejno, građevinsko rešenje centra modernog Hamadana 1929. godine osmislio nemački arhitekta Frič (Frisch). Nalik Trijumfalnoj kapiji u Parizu, centralne ulice grada Hamadana zrakasto se šire od kružnog trga ka periferiji, u svim smerovima.

U centru Hamadana, na stotinak metara od glavnog gradskog trga nalazi se grobnica sa kupolom od cigle sagrađena u XIV veku - Mauzolej Ester i Mordekaj (Tomb of Esther & Mordechai). U srcu muslimanske zemlje, jedan od najsvetijih hebrejskih spomenika i danas posećuju mnogi.

Iako se Ester, poreklom Jevrejka, druga žena persijskog cara Kserksa i njen ujak Mordekaj - u službi cara, dovode u vezu sa hebrejskim nasleđem, mnogi naučnici sugerišu na njihovo još starije poreklo s obzirom da njihova imena neodoljivo podsećaju na nazive ranije mesopotamske (vavilonske) vrhovne boginje Ištar i boga Marduka.

Malu sinagogu u suterenu i mauzolej iznad nje opslužuje donekle navalenti, stariji rabin, koji je iako nismo pripadnici judaizma pre nego što smo se dovoljno snašli, ljubazno insistirao da nad nama obavi kratak verski „obred" (tražeći da mu tokom "obreda" izgovorimo svoje ime i ime majke), na kraju nas obavestivši da bi bilo prikladno da ostavimo novčani prilog. Zauzvrat smo dobili par interesantnih informacija u vezi samog mauzoleja i podatak da u Hamadanu još uvek živi 15 jevrejskih porodica.




Hamadan, Mauzolej Ester i Mordekaja, XIV vek / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Hamadan, Mauzolej Ester i Mordekaja / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Hamadan, sa rabinom u sinagogi ispod Mauzoleja Ester i Mordekaj



Petnaestak minuta pešice od sinagoge, uzdiže se moderni toranj - spomenik od betona koji označava mesto gde je sahranjen najpoznatiji persijski lekar svog vremena, cenjen širom tada poznatog sveta -  Abu Ibn Sina, na Zapadu znan kao Avicena (preminuo u Hamadanu, u XI veku).

Osim što je u 13-toj godini počeo da studira medicinu (a usput, u 10-toj znao Kuran napamet), Avicena je širom sveta najpoznatiji po svojim delima iz obasti filozofije i medicine („Knjiga lečenja“ i „Oporavak“). Njegov obimni „Kanon (pravila) medicine“ iz 1025. godine, bio je prvi univerzitetski udžbenik medicine srednjovekovne Evrope (prvi put preveden sa persijskog u Kremoni / Italiji, u XII veku), iz kojeg su evropski studenti medicine učili sve do XIX veka!

U okviru Mauzoleja Avicene nalazi se mali muzej u kojem su prikazane biljke koje se u Aviceninim delima pominju kao lekovite, njegove knjige, uključujući i sam „Kanon medicine“, koji (ovaj izloženi) ipak deluje kao nešto mlađa kopija originala iz XI veka.




Hamadan, Mauzolej i muzej Avicene, jednog od najčuvenijih medicinara u istoriji čovečanstva / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Hamadan, Mauzolej i muzej Avicene, Aviceninu knjigu Kanon medicine (XI vek) u Evropi su studenti koristili kao glavni udžbenik sve do XIX veka! / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Hamadan, Mauzolej Avicene / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved




Na obronku planine, par kilometara iznad Hamadana, tik uz veliki vodopad - popularno izletište u prirodi, u steni se nalaze dva reljefna natpisa u klinastom pismu iz V i IV veka pre naše ere. 

Gandžname (Ganjnameh) se nalazio na nekadašnjem Carskom putu cara Darija I (prvom "autoputu" na svetu, pre rimskih), i u eri mnogo pre marketinga imao ulogu bilborda - u ovom slučaju obaveštenja antičkim putnicima o tome da su Darije I i kasnije Kserks, najbolji carevi, i da su uspešno pobedili svakog koga su naumili, što im je od prvog ikada jednobožačkog - zoroastrijskog boga, dato.





Hamadan, Ganname, V - IV vek p.n.e / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Hamadan, Ganname / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved





 
ALISADR - NAJVEĆA VODENA PEĆINA NA SVETU

80 km severozapadno od Hamadana, ispod jednog malo neobičnijeg duguljastog, golog brda nalazi se ulaz u zvanično najveću vodenu pećinu na svetu - Alisadr (Ghar Alisadr). Interesantno je da za razliku od cena ulaznica za mnogo važnije lokalitete i muzeje u Iranu, koje za strance po pravilu koštaju deset puta više od onog koliko plaćaju lokalci (ali su i dalje izuzetno  jeftine: 2 – 4 evra), ulaz u pećinu Alisadr košta čak 7 evra (9 US$). Ukoliko uzmete u obzir podatak da 1 litar bezina u Iranu košta oko 0,2 US$, a obilni ručak u restoranu sa supom, glavnim jelom i limenkom koka-kole u proseku oko 5 US$, razumećete da je ulaz u ovu pećinu verovatno najskuplja stvar za koju ćete u Iranu na dnevnoj bazi izdvojiti novac.

Unutar pećine koja se ne nalazi naročito duboko ispod brda, nalazi se ogromno, uzano „jezero“ dugo oko 17 km, na nekim mestima dubine i do 20 metara. Pećina se obilazi u konvoju od po 3 čamca, koje pedalinama „vuče“ zaposleni u pećini (ukoliko su sva tri čamca dupke puna, dodatni dobrovoljac za pedalinom nije naodmet).

Tokom posete koja traje oko sat vremena, na određenim mestima čamac ćete napušati kako bi posetili podzemno „ostrvo“ na „jezeru“. Ako pećinu posećujete u zimskim ili prolećnim mesecima, savet je da obujete gumenu obuću. U suprotnom, na nekim mestima bićete primorani da ugazite u vodu dubine do 10 cm. 



Najveća vodena pećina na svetu - Alisadr / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved




KERMANŠAH

Još uvek na iranskom planinskom platou prosečne nadmorske visine 1500 - 2000 metara, jugozapadno od Hamadana delom solidnim magistralnim, delom odličnim autoputem nedaleko od mesta Kermanšah nalazi se Bisotun. Stenovitu planinu sa velikim brojem reljefnih prikaza iz perioda vladavine careva Darija I i Kserksa (V vek p.n.e), godine 2006. UNESCO je uvrstio na listu svetske kulturne baštine.

Na reljefu u najvišoj steni, nad obličjima careva nadvio se lik krilatog Ahura Mazde, vrhovnog božanstva zoroastrizma (ili zaratustrizma), najstarije jednobožačke religije na svetu, nastale u antičkoj Persiji više od veka pre judaizma. U okviru lokaliteta, najinteresantnija je reljefna skulptura nagog „Herkulesa“, koja pre podseća na umetnost antičke Grčke.
  
Na obodu grada Kermanšaha, u severoistočnom delu oko jezerceta po kojem plove patke nalazi se 900 godina mlađi arheološki park Tak-e Bostan (Taq-e Bostan, IV vek naše ere), sa nekoliko reljefa u stenama koju su uklesali carevi kasnije persijske dinastije Sasanida.  

Preko puta arheološkog nalazišta, na rečici u hladu drveća smestilo se nekoliko restorančića sa izdignutim, drvenim postoljima prekrivenim tepisima i jastucima, za ručak u poluležećoj varijanti (tipičnih za Tursku i ostatak Bliskog istoka). U ovakvim restoranima, kao i na gotovo svakom mestu u Iranu dobićete kratak meni koji mahom obuhvata tri verzije kebaba - pileći, jagnjeći i "Baktijari" (mešani) kebab - tj. ražnjić, sa prilogom u vidu pirinča i nezačinjenom mešanom salatom. Probajte da u Iranu bez dodatnog napora u klasičnom restoranu dobijete nešto drugo osim kebaba. Nije lak zadatak. 



Bisotun / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Kermanshah, Taq-e Bostan / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved




Južno od Kermanšaha, krajolik se naglo menja te kroz brda i klance planina Zagros prolazite kraj rečica na kojima se nalaze ostaci dva sasanidska mosta iz III veka - „Kćerkin ili Devojački most  (Pol-e Dokhtar - "dokhtar“ na farsiju, tj. persijskom znači isto što i „daughter“ na engleskom - farsi je jezik indoevropskog porekla).

Nakon pređenih četiri stotine kilometara, noć je već padala kada smo kolima stigli u drevnu Susu, 40 km od iračke granice i 80 - 100 km od Kuvajta i Persijskog zaliva. 




Planine Zagros, ostaci mosta Pol-e Dokhtar "br. 1" (IV vek n. ere) / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
 Ostaci mosta Pol-e Dokhtar "br. 2" (III vek n.ere) / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved




SUSA 

40 km od granice sa Irakom, antička Susa (Shush), jedna od prvih prestonica ahemenidskih careva (Darije I) pominje se u svakom udžbeniku istorije i istorije umetnosti, na svetu. Na arheološkom nalazištu usred nevelikog gradića (na listi UNESCO-ve svetske kulturne baštine), možete se prošetati ne naročito vidljivim ostacima nekadašnje carske prestonice, i posetiti muzej u kojem je smešteno ono što je pronađeno. Iskopavanja su još uvek u toku.

Na vrhu brda, iznad nalazišta dominira tvrđava novijeg datuma koju su pre stotinak godina kao bazu podigli Francuzi. Odavde, u muzej Luvr preneli su čuveni 2 metra visok sumerski Hamurabijev zakonik - najstariji pronađeni zakonik na svetu, i drugo arheološko nasleđe drevne Persije i Mesopotamije uopšte (kopija zakonika se nalazi u Nacionalnom arheološkom muzeju, u Teheranu).




Ostaci antičke Suse (Shush) / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Teheran, Nacionalni arheološki muzej, replika Hamurabijevog zakonika - najstarijeg pronađenog zakonika na svetu, iz antičke Suse (original je u Luvru, u Parizu)




U Susi se nalazi i jedna od nekoliko mogućih lokacija Mauzoleja proroka Danila (Tomb of Daniel), sveca vezanog za sve tri glavne religije ovih prostora - judaizam, hrišćanstvo i islam (Vavilon i Kirkuk u Iraku, kao i Samarkand u Uzbekistanu, spadaju u ostale moguće lokacije).

U svetilištu sa zasebnom grobnicom unutar hrama, kraj odra se moli veliki broj muslimana – Iranaca, ali i Arapa. U Šušu, i pojasu oko Persijskog zaliva živi velika arapska nacionalna manjina. Prepoznaćete ih po „Jaser Arafat“ maramama i do članaka dugim haljetcima - galabijama, njihovom tipičnom stilu odevanja.





Susa, Mauzolej proroka Danijela / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Susa, pripadnik nacionalne manjine - Arapin ispred svoje radnje / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved




ČOGA ZANBIL

30 km jugoistočno od Suse, usred brisanog prostora peščano-zemljanog tla na kojem se i danas tu i tamo pojavi po koja nova bušotina za naftu, ugledaćete ostatke 3500 godina starog, najočuvanijeg mesopotamskog hrama na svetu zigurat Čoga Zanbil (Chogha Zanbil, ili Dur Untash). Fantastično građevinsko umeće drevnih Elamita i jedan od samo četiri zigurata na području Irana (svi ostali se nalaze u centru Mesopotamije - Iraku), UNESCO je proglasio delom svetske kulturne baštine.

1950-tih, prilikom osmatranja terena iz vazduha radi postavljanja novih bušotina za naftu, slučajno je primećen pravilni kvadratni obris za koji se kasnije ustanovilo da je zigurat. Kada je otkriven ispod naslaga peska i zemlje, arheolozi su bili zapanjeni kvalitetom cigle – izgledalo je kao da je tek nedavno sazidan! Osim zigurata, na lokalitetu su pronađeni nekropola i ostaci palate, sa delom originalnog poda, dok se na velikom broju cigli nalaze reljefne inskripcije u klinastom pismu. Pored zigurata, između ostalog pronađena je i skulptura kravice (teleta) u prirodnoj veličini, koja je verovatno služila u verske svrhe (nalazi se u Nacionalnom arheološkom muzeju, u Teheranu). 

Za zaljubljenike u stari vek, antiku i njena arhitektonska i duhovna dostignuća, zigurat Čoga Zanbil je mesto koje nikako ne treba propustiti!



Zigurat Čoga Zanbil / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Zigurat Čoga Zanbil / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Iskripcije u klinastom pismu, Čoga Zanbil / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Teheran, Nacionalni arheološki muzej, 3500 godina stara skulptura teleta iz Čoga Zanbila / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved




ŠUŠTAR 

40-ak km južno od zigurata Čoga Zanbil, na jednoj od četiri biblijske reke – Karun (ostale tri su: Tigar i Eufrat u Iraku, i Pišon čije je danas presahlo rečno korito teklo iz Saudijske Arabije), još iz daljine ugledali smo gradić Šuštar (Shushtar). I sam naziv mesta „Šuš-tar“ („bolji od Šuša“, tj. bivše prestonice Suse), govori o tome kakve je velike planove za grad imao sasanidski car Šapur I, koji ga je u III veku osnovao. 

Planovi su se mahom odnosili na navodnjavanje - rimsku „Cezarovu“ branu (Band-e Kaisar) i komplikovani vodovodni sistem (Shushtar Ancient Hydraulic System) iz III veka, koji je tunelima za vodu i njeno nivelisanje, drevnim mlinovima i bunarima, reku Karun pre ulaza u Šuštar „podelio“ na 2 dela, a po izlasku je vratio u isti tok (centar grada ostao je na "ostrvu", u sredini). Ovaj sistem drevnog navodnjavanja u Šuštaru, inače i izmišljen u Mesopotamiji, UNESCO je 2009. godine stavio na listu svetske kulturne baštine.

Jugozapadni i južni deo Irana, slabije je posećen od strane inostranih turista. Iran je ogromna zemlja, a ovaj deo na žalost često nije na osnovnoj - "obaveznoj" listi za posetu, jer se nalazi dalje od ustaljenih ruta. Ni jedna od srpskih turističkih agencija koje vode turiste u Iran, nemaju ovaj izuzetno vredan i zanimljiv deo zemlje kao opciju za obilazak. Jedina opcija da ovaj unekoliko drugačiji, najdrevniji deo Irana posetite, je da kao i mi - put organizujete sami. I ne dozvolite da vas neko u tom naumu zaplaši dezinformacijama.

Kao i prilikom posete gotovo bilo kojoj zemlji sveta, i kretanje po Iranu je za (skoro) sve strane turiste - potpuno slobodno. Za sada su iz ovog pravila i dalje izuzeti samo državljani SAD-a, Kanade i Velike Britanije, koji iz političkih razloga u Iranu mogu boraviti isključivo organizovano - kao zvanična turistička grupa, uz pratnju vodiča. Osim potpune slobodne kretanja (odnosi se - i na žene, i na muškarce turiste), građani Srbije iranske vize pribavljaju u Ambasadi Islamske republike Iran u Beogradu, ili na licu mesta - na aerodromu, po pristizanju u na međunarodne aerodrome u Teheranu ili Širazu (oko 70 $).




Šuštar, Antički vodovodni sistem (UNESCO) / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Šuštar, ostaci rimske brane na jednoj od četiri biblijske reke - Karun / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
 




Ali vratimo se južnom Iranu...  Iako smo i u Šuštaru, kod antičke brane sreli strane turiste (grupu Italijana), izgleda da smo u danima naše posete ipak bili „retke zverke“... Šetajući ulicom, na stotinak metara ispred nas odjednom su se zaustavila kola. U momentu kada smo bili na metar od njih, na automobilu su se kao po komandi u isto vreme otvorila suvozačeva vrata i ona iza njih, iz kojih su bukvalno izletele majka i ćerka (od nekih 15 godina), i ukopano stale ispred nas! Iako smo boraveći u Iranu već navikli na veliku ljubopitljivost, izuzetnu želju za pričom i vežbanjem engleskog jezika, brzina kojom su ovo izvele nas je ipak iznenadila. Simpatičnu klinku koja se stojeći ispred nas blokirala od treme, s leđa je bockala majka pokušavajući da joj pošto-poto da podstrek da započne razgovor sa nama.

„Hello! Where are you from?“, bila je uobičajena rečenica koju smo čuli i ovog puta, a onda je usledilo nutkanje čokoladicama koje su se našle kod njih u kolima, i olakšanje kada su videle da smo sa smeškom prihvatili razgovor. Iako mladi Iranci većinom uče engleski kao prvi strani jezik u školi, stiče se utisak da već kod sledećeg, još uvek prilično opšteg pitanja ipak dovoljno ne razumeju. 

U Iranu smo doznali da je nakon stupanja Homeinija na vlast, jedno vreme od strane vlasti postojao pritisak da se radi boljeg razumevanja originalnih stihova Kurana u školama kao prvi strani jezik uvede arapski. Ipak, predlog je doživeo priličan neuspeh verovatno i zbog velikog animoziteta između Iranaca i Arapa, kao posledica desetogodišnjeg rata sa Iračanima. Iako u neposrednoj blizini iračke granice, velike table - oznake na autoputu nedaleko od Persijskog zaliva, ni jednom jedinom rečju ne pominju da je Irak tu, praktično iza ćoška (na oko 50 km)!



Autoput kraj Persijskog zaliva, odvajanje u smeru ka Kuvajtu / Iraku (udaljenim oko 50 km) / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Susa, na bazaru sa gospođom Arapkinjom



 U Šuštaru, nedugo posle susreta sa majkom i ćerkom, dok smo na ulici pokušavali da odredimo smer u kojem ćemo krenuti ka ostacima sasanidskog mosta, prišao nam je mladić od nekih 25 i ponudio da pomogne. Tokom narednih sat vremena pokazao nam je most, odveo do sasanidske tvrđave (Selastel Castle) iz doba cara Šapura I (operativnog centra hidrauličnog sistema i brane), a zatim i do kuće bogatog trgovca iz XIX veka (Mostofi Restaurant & Museum) koja je pretvorena u prelepi restoran-kafeteriju, sa muzejem u suterenu. 

Na kraju, pitali smo ga gde bi u gradu mogli da popijemo kafu koju nismo videli danima (još od kafea u Teheranu, jer se u Iranu umesto kafe - pije crni čaj), i dobili odgovor: „Možemo kod mene, moja mama će nam skuvati“. Iako ovakav odgovor u Iranu nije ni malo neuobičajen i mnogi stranci prihvataju poziv, žurili smo nazad u hotel kako bi što pre otpakovali kutiju tek kupljenih iranskih slatkiša (na persijskom: širini) i od recepcionera naručili bokal vruće vode, te se uz „Nescafe 3 u 1“ iz lokalne samoposluge, opustili na „sedeljkama“ bašte našeg hotela.

Bokal vruće vode, "znak" je koji razumeju u svakom hotelu u Iranu u kojem odsedaju stranci - dnevna potreba za kofeinom (u ovom slučaju, iz kesice), u zemlji teina. Uz vruću vodu, obično i bez dodatnog objašnjenja stigne i broj šoljica srazmeran broju gostiju u hotelskoj sobi, šećer, kao i mali čajnik sa mlekom.

Etno-hotel u Šuštaru - „tradicionalni hotel“ (na persijskom: khan-e sonati) u kojem smo odseli, jedna je od mnogih kuća bogatih trgovaca tepihom iz XVII - XIX veka sa baštom/unutrašnjim dvorištem u središnjem delu koje su vlasnici do detalja prelepo rekonstruisali, a u kojima najčešće odsedaju stranci. "Shushtar Traditional Hotel" otvoren je 2013. godine (n/d, švedski sto: oko 9 $ po osobi).

Udobno smešteni na „platformama“, sedeljkama prekrivenim tepisima u unutrašnjoj bašti, uz kafu, čaj i širine čavrljali smo o svemu i svačemu (a najviše o turistima u Iranu) u društvu dva mlada i ambiciozna suvlasnika hotela. Razgovor se rastegao sve do rane večeri, uz na kraju nam upućenu molbu: „Molimo vas, kažite u vašoj zemlji da Iran nije onakav kakvim ga predstavljaju na zapadnim televizijama“. Obećanje ispunjeno.





Khan-e Sonati "Shushtar Traditional Hotel" / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Šuštar, Mostofi Restaurant & Museum / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Pogled na biblijsku reku Karun sa sasanidske tvrđave (III vek) / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved




PERSIJSKI ZALIV

Iran se nalazi na drugom mestu u svetu po rezervama nafte (nakon Kuvajta) i zemnog gasa (nakon Rusije). U skladu sa tim, onome ko razume bar ponešto o politici, biće jasno zbog čega jednim delom potiče tolika ujdurma u vezi sa Iranom. U ovom delu zemlje, u blizini Persijskog zaliva nalazi se najveći broj naftnih polja koje ćete videti i iz automobila, prolazeći autoputevima. Deo u blizini iračke granice karakterišu i velike vrućine - u aprilu dnevna temperatura dostiže 40, dok je u letnjim mesecima prosečno 50 stepeni.



Još o Iranu:



Naftne bušotine duž Persijskog zaliva / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved