2014/10/03

PORTUGAL / Specifična obeležja



*Tekst i fotografije na blogu deo su publikovane knjige o Portugalu (ISBN 978-86-7722-380-9) i Lisabonu (ISBN 978-86-7722-375-5), zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik RS, br. 104/2009 i 99/2011.

*The text and photographs on the blog are parts of the published books on Portugal (ISBN 978-86-7722-380-9) and on Lisbon (ISBN 978-86-7722-375-5), protected by copyright and related rights: Official Gazette of the Republic of Serbia, Nos. 104/2009 and 99/2011.
 



Svi postovi o PORTUGALU:













Specifična obeležja Portugala



Dekoracija sa azuležosima na Železničkoj stanici u mestu Pinjao (dolina reke Duro) / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved




Tokom srednjeg veka, na Iberijsko poluostrvo sa Mavarima (Arapima iz severne Afrike) stigla je i umetnost oslikavanja pločica. Za razliku od španskih koje od odlaska Mavara nisu doživele preterane transformacije, u Portugalu je ova neobična vrsta umetnosti u okviru arhitektura kuća vremenom dovedena do savršenstva... Osim pločica, jedan od najupečatljivijih obeležja zemlje su i njeni pločnici, na portugalskom - Calçada Portuguesa. U svakom, čak i najmanjem mestu Portugala uživaćete hodajući po pločnicima najneobičnijih šara, napravljenih od mozaika crnih (ili tamno sivih) i belih kamenčića...

Krajem XV i početkom XVI veka, Portugalom je vladao kralj Manuel I, kada je zemlja bila na vrhuncu moći - osvojene su nove teritorije, ustanovljene mnoge kolonije iz kojih se pomorskim putevima zbog uspešne trgovine (prvenstveno začinima) novac obilato slivao u državnu kasu. Ovaj svojevrsni procvat države uticao je na sve aspekte života te je pod patronatom velikog pokrovitelja umetnosti - Manuela I, u Portugalu nastao specifičan stil u arhitekturi po njemu nazvan - manuelin stil, poznat još i kao - kasna gotika. Elementi ovog stila prepoznatljivi su u kitnjastim, reljefnim detaljima u belom kamenu, i najviše podsećaju na nekakvu veselu verziju srednjovekovne gotike sa motivima "uvrnutog konopca" na stubovima, stilizovanih lanaca od lengera i "sitnim vezom" koji krivuda po površini reljefa... 

Slično bluzu crnačkog stanovništva severne Amerike ili na primer turskoj sevdalinci, fado (što znači "sudbina") vrsta je melanholične muzike nastale u radničkim četvrtima, čija je emocija "saudade" ("tuga") ustvari čežnja za izgubljenim ili nikada dostignutim, osećanju napuštenosti i često bezvremenosti. Osim ljubavi i emocija, tematika fado muzike ima veze i sa osećanjem rodoljublja i žalom za davno izgubljenim lagodnim životom u kolonijama...



"Azulejos“ - pločice azuležosi

Dekoracija sa azuležosima na Železničkoj stanici u mestu Pinjao (dolina reke Duro) / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Braga, dekoracija azuležosa kod crkve na brdu Bom Žesus do Monte / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved




Tokom srednjeg veka, na Iberijsko poluostrvo sa Mavarima je stigla i umetnost oslikavanja pločica. Za razliku od španskih koje od odlaska Mavara nisu doživele preterane transformacije, u Portugalu je ova neobična vrsta umetnosti u okviru arhitektura kuća, vremenom dovedena do savršenstva.

U Lisabonu, na čuvenoj buvljoj pijaci Feira da Ladra ("Pijaca ženskih lopova"), koja se održava dva puta nedeljno u staroj Alfami, upoznala sam starijeg gospodina (José Ribeiro Rodrigues), poznavaoca ove umetnosti koji je na temu "azulejos" (čita se: "azuležos") širom Portugala održao mnoga predavanja. Saznala sam kako se počevši od XV veka menjala moda pločica u Portugalu - od šarenih, sa naslikanim predelima, ili geometrijskih, preko isključivo plavo-belih (barok, XVII vek) sa predstavama iz života i oslikanih predela (holandski uticaj), a onda i sa dodatkom prvo zelene i ljubičaste, a zatim plavo-bele i okeraste ... Vrsni poznavaoci sigurno će po boji, tematici i pečatu firme na poleđini pločice umeti tačno da odrede njenu starost, poreklo i vrednost.

Osim oslikavanja, kompozicije sastavljene iz više pločica često su isečene u željeni oblik i tek onda lepljene na određenu fasadu. Interesantno je da se tokom XIX veka fasadno oblaganje pločica u velikoj meri intenziviralo dolaskom imigranata iz Brazila, kada je ovaj vid umetnosti dostigao svoj vrhunac.




Bivša kraljevska palata u Sintri, kraj Lisabona / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Lisabon, zgrada obložena azuležosima / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Porto, Crkva Svete Katarine obložena pločicama / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved





Neki izvori tvrde da poreklo reči "azuležos" ima koren u reči "azul", što na romanskim jezicima većinom označava plavu boju. Ipak, s obzirom da za razliku od portugalskih većina španskih pločica nije u toj boji, naučnici tvrde da je verovatnije da ima koren u arapskoj reči "az-zulai", što znači "terakota".

Postoji nekoliko verzija priče zbog čega su ove pločice postale i ostale popularne u Portugalu i nakon odlaska Mavara. Po jednoj, one su odličan materijal za odbranu od vlage obližnjeg Atlantika. Po drugoj, one su bile odličan materijal protiv mnogobrojnih požara. Šta god da je istina, počev od XV veka u Portugalu su azuležosi postali skoro obavezan deo svakodnevne arhitekture, možda i iz najjednostavnijeg razloga - kao deo mode! I danas širom zemlje postoje radionice za proizvodnju azuležosa, koje danas spadaju u obavezan turistički suvenir.

Najveću i najbogatiju kolekciju oslikanih azuležosa tokom vekova, možete videti u Nacionalnom muzeju azuležosa, u Lisabonu (Museu Nacional do Azulejo). Možete ih pogledati i u najpoznatijoj radnji za prodaju ovih pločica, lisabonskoj Fabrica Viuva Lamego koja se nalazi na trgu Largo Intendente Pina Manique 25. 





"Portugalski pločnik“ -

Calçada Portuguesa

Ostrvo Madeira, "Kalsada Portugesa" - "portugalski pločnik" u centru prestonice Funšala / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
"Portugalski pločnik" na Trgu Rossio u Lisabonu / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
"Portugalski pločnik" u Aveniji Liberdade u Lisabonu / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved




Osim pločica, jedan od najupečatljivijih obeležja zemlje su i njeni pločnici, na portugalskom - Calçada Portuguesa. (čita se: Kalsada Portugeza). U svakom, čak i najmanjem mestu Portugala uživaćete hodajući po pločnicima najneobičnijih šara, napravljenih od mozaika crnih (ili tamno sivih) i belih kamenčića. Dizajn pločnika ne razlikuje se samo od grada do grada, već veoma često i svaka ulica nekog mesta ima potpuno drugačiju šaru pločnika od one susedne.

Moda dekorativnih pločnika rasprostranjena je kako u Portugalu, tako i u njegovim bivšim kolonijama, Brazilu i Makau, te je jedan od najpoznatijih "prekomorskih" pločnika sigurno šetalište uz poznatu plažu Kopakabanu, u Rio de Žaneiru.




Lisabon, Belem / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved

Mesto Kaškaiš (Cascais), u blizini Lisabona / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved



Radnici koji prave ove pločnike - "kalseteirosi" ("calçeteiros") imaju veoma težak posao da uklope toliki broj šara na (najčešće) prilično velikoj površini (na dobro pripremljenu podlogu stavlja se sloj gline, pa pospe šljunak - vezivno tkivo ispod poređanih kamenčića).

Različite geometrijske šare, cvetovi, velike slikovne kompozicije, podni natpisi ispred radnji, ćak pešački prelazi, neki su od najlepših primera svojevrsne vrste umetnosti mozaika u pločniku, ali imaju i praktičnu namenu - kada jednom napravite zebru od mozaika u crnom i belom kamenu, nećete morati da je farbate i održavate!

Na žalost, ovaj izuzetno dekorativan vid umetnosti sve više zamire. Posao "kalseteirosa" je izuzetno naporan i malo plaćen, uglačan kamen je klizav (pogotovo posle kiše), a tu je i ograničenje za osobe sa posebnim potrebama.







Manuelin stil u arhitekturi

 
Portugal, Lisabon - Mosteiro dos Jeronimos / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved





Krajem XV i početkom XVI veka, Portugalom je vladao kralj Manuel I. Slučaj je hteo da je u ovom periodu zemlja bila na vrhuncu svoje moći - osvojene su nove teritorije, ustanovljene mnoge kolonije iz kojih se pomorskim putevima, uspešnom trgovinom (prvenstveno začinima) novac obilato slivao u državnu kasu.

Ovaj svojevrsni procvat države uticao je na sve aspekte života. Tako je pod patronatom velikog ljubitelja i pokrovitelja umetnosti - Manuela I, u Portugalu nastao specifičan stil u arhitekturi po njemu nazvan - manuelin stil, poznat još i kao - kasna gotika. Elementi ovog stila prepoznatljivi su u kitnjastim, reljefnim detaljima u belom kamenu, i najviše podsećaju na nekakvu veselu verziju srednjovekovne gotike sa motivima "uvrnutog konopca" na stubovima, stilizovanih lanaca od lengera i "sitnim vezom" koji krivuda po površini reljefa. Motivi veoma podsećaju i na fantastične, biomorfne forme (stilizovani korali i morska trava) koje će se tek četiri veka kasnije ponovo pojaviti u umetnosti Evrope (Art Nouveau - Secesija). U reljefe manuelin stila utkana su i dva nezaobilazna znaka: krst Reda Hrista (koji je novčano pomagao putovanja moreplovaca) i predmet pomorske navigacije u obliku šupljeg kruga kojeg obavijaju konopci, simbol koji je kralj Manuel I prihvatio kao svoj.

Najpoznatiji primeri arhitekture manuelin stila su manastir Mosteiro dos Jeronimos i toranj Torre de Belém (u Lisabonu) i dominikanski manastir Santa Maria da Vitória u Batalji (Batalha). Par vekova kasnije, ovaj arhitektonski pravac neposredno je uticao i na rad nekih poznatih arhitekata - Katalonca Antoni Gaudija, na primer, čija Sagrada Familia, ali i Kaza Batljo (Casa Batllo) u Barseloni, nastale početkom XX veka neodoljivo podsećaju na manuelin stil.






Fado - tradicionalna muzika


Fado bar u Lisabonu / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved




Kažu da Portugalci važe za veoma suzdržan, ljubazan i miran narod, osim kada sednu za volan. Da li je vožnja kolima neka vrsta "lufta" za suzdržane Portugalce, ili je to ipak njihova predivna melanholična muzika - fado, tek otići u Portugal a ne čuti fado bio bi veliki propust.

Slično bluzu crnačkog stanovništva severne Amerike ili na primer turskoj sevdalinci, fado (što znači "sudbina") vrsta je melanholične muzike nastale u radničkim četvrtima, čija je emocija "saudade" ("tuga") ustvari čežnja za izgubljenim ili nikada dostignutim, osećanju napuštenosti i često bezvremenosti. Osim ljubavi i emocija, tematika fado muzike ima veze i sa osećanjem rodoljublja i žalom za davno izgubljenim lagodnim životom u kolonijama.

Poreklo fada je i danas donekle sporno. Dok mnogi smatraju da ima korene u bivšoj koloniji Brazilu i tamošnjoj sambi, drugi primećuju da se u fadu prepoznaje značajan uticaj Mavara i kulture severne Afrike. Većina se slaže da se u muzici može prepoznati uticaj trubadura srednjovekovne Provanse (koji su nastali pod uticajem mavarskih žičanih instrumenata).

Fado izvođače obično čine pevač ili pevačica, koje prate muzičari na violi i gitari. Prva poznata fado pevačica bila je Maria Severa Onofriana, s početka XIX veka, koja je umrla mlada i čiji je boemski život pun skandala bio predmet portugalskih filmova. Najpoznatiji fado čućete u Lisabonu, dok se u Koimbri, trećem po veličini gradu Portugala (u centralnom delu zemlje) razvio takozvani lakši, komercijalni fado. Najpopularniji fado umetnici koji su tokom XX veka postali simboli Portugala, su pevačica Amália Rodrigues i tekstopisac Alfredo Duarte.

Kako u Alfami, tako i u delu grada Bairro Alto, u Lisabonu postoji veliki broj lokala sa fadom za turiste (program sa večerom ili pićem - oko 20 evra po osobi). Ipak, mnogi se slažu da u Portugalu treba videti "fado vadio" - amaterski fado, gde u lokalu pevaju vlasnik, talentovani konobari i kuvarice! Za one koji više vole ovakvu vrstu autentičnog fada, ulaznice su  jeftinije od programa u turistički poznatim fado barovima.








Vino - porto
 
Porto, Vila Nova de Gaia / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved
Vino porto - vinogradi na obroncima reke Duro / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved




Još u XIII veku, barke pod imenom "barcos rabelos" počele su da prevoze vino iz doline srednjeg Dura, za grad Porto i skladišta kraj obale - Vila Nova de Gaia. Par vekova kasnije, zbog dugogodišnjeg rata koji su vodili sa Francuzima, Englezi su početkom XVIII veka bili primorani da potraže nove proizvođače vina za potrebe svog tržišta. Godine 1703, nakon potpisivanja prvog ugovora o bescarinskoj trgovini između Portugala i Engleske, na engleskim trpezama porto je polako ali sigurno, počeo da zamenjuje francusko vino.

Godine 1717, u Portu su osnovane prve postaje za trgovinu vina sa Engleskom, ali i vinarije na čelu sa vlasnicima, mahom Englezima. Čuveni Markiz De Pombal (Marquês de Pombal) osnovao je u Portu prvu portugalsku kompaniju za proizvodnju porta sa utvrđenim geografskim poreklom i pokušao da spreči engleski uticaj uspostavljanjem državnog monopola nad vinom, ali mu nije uspelo.

I danas se u Portu, u kraju Vila Nova de Gaia koji se nalazi sa druge strane reke u odnosu na staro gradsko jezgro - Ribeiru, nalaze najveća skladišta vina na svetu na jednom mestu, nastala u XVII veku. Vino porto može nositi to ime samo ukoliko stari u skladištima Vila Nova de Gaje. U ovom delu grada nalazi se više od 58 skladišta vina porta, sa buradima od hrastovine u koje prosečno staje 535 litara vina.

Većinu vinskih podruma možete obići samostalno ili u vođenoj grupi, a najpoznatiji su engleski Sandeman, Ramos Pinto, Offley Forrester, Solar do Vinho do Porto, Taylor Fladgate & Yeatman. Čuveni W & J Graham’s daje 20 % popusta na kupovinu vina  ukoliko imate "Porto Card".






Portugalski jezik

Naziv radnje u bajkovitom selu Obidošu / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved




U centralnoj poslovnici Lisabonske turističke organizacije, čekali smo u dugačkom redu kako bi kupili "Lisbon card". Ispred i iza nas, u redu su bili i mnogi stranci. Ljubazna, mlada Portugalka na šalteru, svakog turistu ponaosob, detaljno je informisala o gradu. Kada sam je na engleskom upitala da mi na mapi pokaže na kojoj strani tvrđave se nalazi ulaz u Kastelo Sao Žorže (kako se takođe i naziv lisabonske tvrđave čita na portugalskom), moje pitanje je izazvalo prilično iznenađenje. Ali ne zbog samog pitanja. Pošto mi je dala odgovor, rekla je: "Izvinite, moram da vas pitam odakle ste? Nije mi se još desilo da neki stranac do sada tako dobro izgovori slovo "ž" !".

Posmatrajući natpise na ulici, portugalski veoma podseća na španski (imaju isti, romanski koren), ali sam izgovor je toliko drugačiji da se često dešava da ako biste nekoga van Portugala na primer čuli kako govori portugalski, teško biste iz prve mogli da pogodite o kom jeziku je reč! Slikovito rečeno, u portugalskom jeziku većina samoglasnika izgovara se na nama čudan način - kao da ih namerno "otežu", ili gutaju, ili jedan samoglasnik pretvaraju u drugi (čemu služe znaci na slovima kao na primer "produženo" ã ili õ). Osim samoglasnika, u portugalskom, kao u malo kom drugom jeziku, u rečima postoji neverovatan broj slova "š" i "ž", što je veoma uočljivo prilikom slušanja nečijeg razgovora.

Nekima portugalski jezik zvuči kao mešavina španskog i ruskog, ili nekog orijentalnog jezika, ali je nesporno da njegovi simpatični zvuci prizivaju neku davno zaboravljenu romantiku. Ona je najvidljivija kako u nazivu samog glavnog grada (na portugalskom - Lišbóa), tako i najpoznatijih malih turističkih mesta koja ga okružuju - Kaškaíš i Eštoríl. 





Nazare, na obali mora - reklame za najam apartmana za turiste / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved