UMETNOST PUTOVANJA . . . . . . . . . . . . . . . . . The ART of TRAVEL: TURSKA / Severna Kapadokija (Northern Cappadocia: Uchisar, Goreme, Avanos, Urgup, Mustafapasa)

*Tekst i fotografije na blogu deo su publikovane knjige o Turskoj (ISBN 978-86-7722-422-6), zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik RS, br. 104/2009 i 99/2011.

*The text and photographs on the blog are parts of the published book on Turkey (ISBN 978-86-7722-422-6), protected by copyright and related rights: Official Gazette of the Republic of Serbia, Nos. 104/2009 and 99/2011.

Još o Kapadokiji:

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2015/06/turska-juzna-kapadokija-i-podzemni.html
http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/09/normal-0-false-false-false.html

Verovatno nikada neću zaboraviti svoje prvo jutro u Kapadokiji, kada me je nešto pre 6 sati ujutro probudio neobičan huk. I onda još jedan, pa još jedan... Kada sam ustala i otvorila drvena vrata sobe, “pećine” u pansionu jednog od “vilinskih dimnjaka” smeštenog na samom vrhu mesta Goreme, ugledala sam jedan od najčarobnijih prizora na svetu. Gomila šarenih balona jedrila je po nebu iznad stena čudesnih oblika i presijavala se na jutarnjem suncu... Savremena tehnologija može da nas iznenadi svakakvim čudima, ali teško da iko osim Majke prirode može da stvori predeo tako čudesan i bajkovit kao što je Kapadokija http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/09/normal-0-false-false-false.html

Na hetitskom jeziku, kao i na persijskom (farsiju), reč „Kapadokija” znači „zemlja divnih konja”. Ime regije potiče iz VI veka pre naše ere od konja koji su nekada slobodno živeli na ovim prostorima, pre nego što su stari narodi počeli da ih love i pripitomljavaju. Danas bi se međutim, ova oblast u samom centru Turske na visoravni nadmorske visine od oko 1100 metara, mogla bolje opisati kao „zemlja Kamenka i Kremenka”. Iako šira Kapadokija zauzima mnogo veći prostor (oblasti gradova: Aksaray, Nevşehir, Niğde, Kayseri i Kirşehir: http://umetnostputovanja.blogspot.com/2015/06/turska-juzna-kapadokija-i-podzemni.html), u njenom najsevernijem delu, na površini od oko 20 x 15 km nalaze se najneobičniji oblici stena zbog kojih je godišnje poseti izuzetno veliki broj turista, iz čitavog sveta.

Čudesne oblike stena koji ponekad liče na izdužene kućice, na turskom nazivaju "peri badžalari" (peri bacaları - „vilinski dimnjaci”). Nastali su pre oko 30 miliona godina, nakon erupcija nekada aktivnih vulkana, sada konusnih planina: Erdžijes Dagi (Erciyes Daği, 3917 m) na severoistoku Kapadokije i Hasan Daği (3268 m), na jugozapadu. Dokazano je da su sve do neolita ovi vulkani bili aktivni, a u pećinama Kapadokije pronađeni su praistorijski crteži sa prikazima erupcija iz tog perioda: http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/07/turska-najcuvenije-neolitsko-naselje-na.html

Iako naizgled deluje da su čudesne stene nastale veštom rukom nekog umetnika kome je velikodušno dato da se poigra različitim oblicima, u pitanju je jedan posve drugačiji proces. Posle erupcije vulkana, lava se zbog vremenskih prilika, vetrova i kiše, hladila, oblikovala i pretvarala u blato. Od blata je vremenom nastao tuf – zgusnuta lava pomešana sa vulkanskim pepelom, mekana i porozna, stena koju je lako oblikovati.

Dimnjaci i statue vulkanskog porekla smestili su se većinom u kanjonima - dolinama između brda, kojih u centralnom delu severne Kapadokije ima bezbroj. Svaka dolina specifična je po oblicima kojih nema u susednoj, sa nazivima: Dolina mašte, Dolina ljubavi, Crvena dolina, itd.

Vulkansko zemljište od tufa pokazalo se kao izuzetno plodno. Na površinama između vilinskih stena, u sivkastom pesku stari narodi počeli su da sade žitarice, voćnjake, ali i vinovu lozu u obliku žbuna ne višeg od 50 cm, od koje se i danas pravi odlično vino. Mora da je prošlo izvesno vreme dok nisu shvatili da je golublji izmet savršeno đubrivo. U istim stenama, osim pećina - kuća počeli su da dube staništa za golubove, čiji su izmet za ove potrebe skupljali.

Ljudi su prvi put naselili Kapadokiju u kasno bronzano doba, pre oko 10 000 godina. Među vilinskim dimnjacima prvo je živelo pleme Hata, da bi između 2500. i 1200. godine pre naše ere Kapadokija postala deo velikog Hetitskog carstva. U VIII veku pre naše ere osvojili su je Frigijci, Lidijci, a par vekova kasnije i Persijanci. Godine 333. pre naše ere, Kapadokijom je na putu ka Aziji protutnjala vojska Aleksandra Velikog, a tri veka kasnije postala je deo Rimskog carstva.

U I veku naše ere, ovim prostorima pohodio je Sveti Pavle propovedajući hrišćanstvo - veru zabranjivanu u Rimskom carstvu. Proganjani od strane Rimljana, i u opasnosti od raznih osvajača (Huna i Arapa, na primer), prvi vernici su u III veku predvođeni Svetim Vasilijem naselili stare, hetitske pećine i u njima osim skrovišta počeli da grade prve crkve i manastire. Tako je u Kapadokiji nastala prva monaška zajednica na svetu, čiji je najvažniji deo - na obodima današnjeg sela Goreme (Göreme) proglašen delom UNESCO-ve svetske kulturne baštine (Goreme Open Air Museum). U vizantijskom periodu, sve do XIII veka oko 400 crkava i manastira u steni i slobodno stojećih, podignuto je na području Kapadokije.

Tokom čuvene "razmene stanovništva" između Grčke i Turske, početkom 1920-tih, kada je iz obe zemlje na stotine hiljada ljudi bilo prisiljeno da se iseli u matične države, iz Kapadokije je u Grčku iseljen veliki broj Grka koji su vekovima živeli na ovim prostorima. Interesantno je da su u početku mnoga sela Kapadokije ostala nenaseljena, jer turske pridošlice nisu htele da se usele u napuštene kuće.

Severnim obodom Kapadokije teče reka Kizilirmak (Kızılırmak - „crvena reka”). Kao i danas, i u davna vremena reka je navodnjavala zemlju i nanosila sloj crvenkastog mulja – gline od koje su stari narodi pravili grnčariju.

Učhisar, Urgup, Goreme, Avanos i Mustafapaša (Sinasos), najvažnija su mesta severne Kapadokije.Ukoliko ste odlučili da je posetite, savet je da odvojite barem tri dana koja jedva da su dovoljna za posetu ovim bajkovitim predelima. Najbolje je da svoju bazu napravite ili u mestu Goreme koje je najposećenije, ima najviše opcija za smeštaj i najviše sadržaja (Otvoreni muzej Goreme i polazna stanica letova balonom). Druga opcija je pastoralno selo Učhisar, smešteno duž ogromne, šupljikave stene na čijim obroncima se smestilo stotinak kuća, a sa čijeg se vrha pružaju najlepši pogledi na čitav predeo.

Let balonom iznad Kapadokije: http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/09/normal-0-false-false-false.html

Učhisar (Uçhisar)

Iz daljine, Učhisar liči na mesto čije kuće kao da vise jedne iznad drugih u podnožju ogromne stene - tvrđave, po imenu Učhisar Kalesi (”Tri tvrđave”). Kada se približite i krenete uzbrdo, videćete čitav gradić sa kućama stišnjenim pokraj ulice koja krivuda oko litica velike stene. Neke od starih, grčkih kuća sa reljefnom dekoracijom renovirane su u male hotele, dok su druge još uvek nečiji polu-ruševni domovi. Bajkoviti Učhisar ponekad zaliči na Vavilonsku kulu drevne Mesopotamije, u kojoj je po predanju živeo čitav ljudski rod, pre nego što je Bog prekinuo ljudsku svađu i podelio im različite jezike.

Na vrhu brda, a u podnožju rupičaste stene postoji ulaz kroz koji se stepeništem i stazom možete popeti do samog vrha i sa vidikovca sagledati čitav predeo. S obzirom da je najviše mesto u okolini, sa vrha Učhisara (osim iz balona), pružaju se najlepši pogledi na Kapadokiju. Vrh stene najživlji je u kasno, letnje popodne. Oni upućeniji znaju zbog čega je tako - odavde se posmatraju najlepši zalasci sunca (ulaznice: oko 2 evra).

U okolini velike stene nalazi se niz manjih, koje su sve do 50-tih godina XX veka još uvek bile nečiji dom. U nekim od njih primetićete uklesana staništa za golubove pomoću kojih su međusobno, slanjem poruka komunicirali (smatra se da su golubove pismonoše prvi put upotrebili Turci Seldžuci, u XI veku).

U neposrednoj blizini platoa podno tvrđave, aktivni su mladi zmajolovci. Iako oni najstariji nemaju više od 10 godina, njihovi zmajevi koje su sami pravili leteli su barem nekoliko puta više nego naši, kupljeni u radnji. Zmajolovac se ovde postaje od malena, a umeće pravljenja dobrog zmaja prenosi se s kolena na koleno.

U okolini...

Između Učhisara i mesta Goreme (oko 5 km), nalazi se jedna od mnogobrojnih kapadokijskih dolina interesantnih za šetnju i istraživanje - dolina Zindanonu (Zindanönü Vadısı) ili Guverdžinlik (Güvercinlik Vadısı - ”Dolina golubova”). Osim zbog već pomenutih odlika golubjeg izmeta, đubriva za lokalne vinograde i voćnjake, golub je i u veri kasnijih pridošlica - islamu, bio simbol mira i posvećenosti porodici. Zbog toga su u krečnjačkim stenama Kapadokije, Turci nastavili tradiciju dubljenja staništa za ove ptice. Čak su i neke napuštene crkve koje su ostale na visokim, nepristupačnim delovima stena kasnije pretvorene u staništa za golubove.

Najveći broj današnjih “kuća” za golubove su udubljenja veličine 5 do 10 m2, koja datiraju s kraja XIX i početka XX veka, ali ima i starijih, s početka XVIII veka. Dekoracija i crteži unutar staništa oslikani su prirodnim bojama gline: crvene “yosa” gline, ili bele boje spravljene od mešavine maltera i belanca. Najčešći motiv umetnika koji su oslikavali staništa bio je “točak sreće” (životni ciklus, gde se dobro i zlo smenjuju – poznati simol i u hinduizmu), ali i natpisi na staro-turskom (arapskom pismu): Allah (“Bog”) i Mashallah (“Nazdravlje”).

Četrdesetak kilometara severozapadno od Učhisara nalazi se Gulšehir (Gülşehir), a 3 km od njega i Ačiksaraj (Açiksaray), mesta rimskih grobnica i stare crkve, sa čudesnim stenama nalik džinovskim pečurkama.

Goreme (Göreme)

Malo mesto Goreme (na grčkom Korama, prethodno: Matiana, Maccan i Avcilar), nalazi se u jednom od procepa - kanjona između dva platoa, u zapadnom delu severne Kapadokije, oko 13 km od centra čitave oblasti - grada Nevšehira (Nevşehir). Veruje se da je prvobitno naseljeno u starom veku, kada je služilo kao groblje stanovnika rimske Vanesse (danas gradića Avanosa).

Danas je Goreme glavno stecište turista iz svih krajeva sveta. Pećinske prostorije gotovo svake čudesne stene ili “vilinskog dimnjaka”, pretvorene su u pansione, hotele ili hostele, u kojima kao u Zemlji čuda pretežno tokom proleća i leta odsedaju radoznali turisti.

U podnožju između dva platoa, u centru mesta smestila se ulica sa već uobičajenim suvenirnicama, prodavnicama tepiha i hrane (doner i ostali turski specijaliteti s’nogu). U istom nizu, iza prodavnica u jednoj “vilinskoj steni” nalazi se starorimska grobnica. Ostaci stubova uklesani u steni koje možete videti i odozdo, nose naziv Roma Kalesi (“Rimska tvrđava”).

Göreme Açık Hava Müzesi / Muzej na otvorenom Goreme

Muzej na otvorenom na obodu mesta Goreme (na engleskom: Göreme Open Air Museum) koji čini veća grupa čudesnih stena, mesto je jedne od prvih manastirskih zajednica na svetu.

Prve crkve u Kapadokiji nastale su u II veku, pred kraj vladavine Rima, kada su se rani hrišćani skrivali od progona. Tokom III veka, veliki porast hrišćanskih preobraćenika uslovio je formiranje čak dve patrijaršije na prostorima Anadolije - u Kajseriju i istočnije, u Malatji.

Izgradnju kompleksa crkvi uklesanih unutar stena pokrenuo je episkop Kajserija - Sveti Vasilije, u IV veku. Osim verskih službi, u crkvama je bila upriličena i nastava opismenjavanja od strane onih retkih koji su u to vreme umeli da čitaju i pišu. Sveti Vasilije je ovu delatnost opisao kao “obrazovni sistem koji ujedinjuje sve ideje hrišćanstva”.

Mnoge od najstarijih crkvi danas više ne postoje, ili su na njihovom mestu vremenom izdubljene i oslikane druge. Najveći broj onih koje danas možete videti nastale su nešto kasnije, za vreme perioda vladavine Vizantije, između IX i XII veka. Ono što je ostalo isto jeste način na koji se do crkvi stizalo - osim kroz rupe u stenama i hodnicima između njih, nekada ste do vrha morali drvenim, a danas nešto stabilnijim - metalnim merdevinama.

Hodajući muzejem na otvorenom, primetićete da stene od poroznog materijala sa mnogobrojnim otvorima - skrovištima i crkvama, i iz daleka izgledaju kao da je neko “radio” na njima. S tim u vezi, pravo je čudo kako drevni osvajači ovu činjenicu često nisu uspevali da primete, te su u većini slučajeva prolazili ovim predelima u neznanju da se iza otvora, u skloništima skriva na hiljade ljudi.

U okviru muzeja na otvorenom, imaćete priliku da vidite neke od najznačajnijih crkvi Kapadokije: Tahtali Kilise (Kapela Svete Barbare), Elmali Kilise (“Jabučja crkva”), Yilanli Kilise (“Zmijska crkva”) i Çarikli Kilise (“Crkva sandala”), Azize Katherine Şapeli (Kapela Svete Katarine). Pre par godina renovirana je predivna Karanlik Kilise (“Tamna crkva”), koja trenutno ima najočuvanije freske i plaća se dodatno. Tu su još i crkva Svetog Onufirija i Manastir (“Nunnery”), sa podzemnim spratovima u kojima možete videti monašku trpezariju, kuhinju i delove crkve.

Jedna od najlepših i ujedno najstarija crkva u Muzeju na otvorenom je Tokali Kilise (“Crkva kopče”), koja se nalazi sa leve strane, 50 m pre samog ulaska u kompleks Otvorenog muzeja Göreme. Sastoji se iz četiri dela i dva nivoa (starija i novija crkva), čiju celokupnu unutrašnjost možete posetiti. U crkvi se mogu videti freske koje datiraju iz perioda od X do XII veka, smeštene u nišama, lukovima, ali i na tavanici crkve.

Poslednjih par godina u cilju zaštite od erozije tla, crkve se povremeno prekrivaju izvesnim slojem veštačkog materijala koji pomaže njihovo očuvanje. Godine 1985, Otvoreni muzej Göreme, zajedno sa podzemnim gradovima Kajmakli i Derinkuju (o čemu pročitajte u postu: Južna Kapadokija: http://umetnostputovanja.blogspot.com/2015/06/turska-juzna-kapadokija-i-podzemni.html), uvršten je na listu UNESCO-ve svetske kulturne baštine.

KAKO STIĆI: Oko 1,5 km severoistočno od centra mesta (20 minuta peške, delom uzbrdo). Najbolje je doći ujutro - čim se otvori.

RADNO VREME: 8.30 - 18.15 h

ULAZNICE: Oko 8 evra; dodatno: Karanlik Kilise (oko 4 evra)

U okolini...

Zapadno od Otvorenog muzeja Göreme nalazi se još nekoliko dolina, od kojih je najpoznatija “Dolina ljubavi” - Aşıklar Vadisi, sa stenama koje nekima liče na koplja, a drugima na faluse.

Istočno od mesta Goreme, na pola puta do Urgupa, sporedni put skreće ka severu, u smeru velikog parkinga sa pokretnom “kafe kuhinjom” na početku “Doline ruža” (Güllüdere) i “Crvene doline” (Kızılçukur Vadisi). U podnožju planine-stene, koja najviše podseća na mini Grand Canyon u Sjedinjenim američkim državama, na platou možete popiti čaj ili kafu, a zatim se upustiti u pešačku avanturu nizbrdo Crvenom dolinom prolazeći kraj crkava u steni, vinograda i vinskih podruma u vilinskim dimnjacima. S obzirom da se nalazi na par kilometara udaljenosti od okolnih naselja, na ovaj plato obično dođu oni koji imaju sopstveni prevoz. Ukoliko spadate u njih, nemojte propustiti.

Severnije, između mesta Goreme i sela Čavušin (Çavuşin) smestilo se nekoliko veoma interesantnih, starih crkava sa neobičnim kompozicijama na freskama. Na putu ka Čavušinu nalazi se i “Dolina mačeva” (Kiliçlar vadısı), sa još nekim od interesantnih oblika stena.

Pašabagi (Paşabaği / Paşabaglari)

Na putu od mesta Goreme ka Avanosu, po skretanju desno ka dolini Zelve veoma brzo ćete sa desne strane ugledati neobične stene nalik kućicama sa kupastim krovićima na vrhovima izduženih stena, koje bi samo dečja mašta ili sama priroda mogla da stvori. Svuda oko centralnog platoa, šetaćete stazama između žbunaste loze “Pašinog vinograda” (na turskom: Pašabagi), dok će vas sa visine gledati takozvane “troglave” stene - sa najčešće po tri “kućice” na svakoj. Deluje šašavo, ali je tako - reči ponekad zaista ne mogu opisati ono što oči vide.

“Kućica” sa najčudnijom namenom u kraju nalazi se sa leve strane puta u odnosu na plato doline Pašabagi i u njoj je smeštena policijska stanica. Policajci koji rade u "vilinskom dimnjaku" već su navikli da im turisti svakodnevno zaviruju u radno mesto (unutar stanice nema ničeg zanimljivog – fotografija Ataturka na krečnjačkom zidu i veliki kancelarijski sto sa par stolica).

Nekada se ova dolina nazivala Rahipler vadisi (“Dolina monaha”), zbog kapele Svetog Simeona koji je isposnički živeo u istočnom delu doline. I danas, u nekoliko zbijenih, najistočnijih stena, u otvorima postoje ostaci mesta u kojima su nekada živeli isposnici, do kojih se (u svaku ponaosob) i danas možete popeti drvenim merdevinama.

U zapadnom delu doline Pašabagi, nalazi se velika, bela stena sa čijeg se vrha pružaju odlični pogledi na okolni pejzaž. S obzirom da je u Kapadokiji moguće iznajmiti konje, ali i bicikle, vrh stene na koju se nešto teže popeti, obično predstavlja izazov.

Otvoreni muzej Zelve (Zelve Vadısı - Zelve Açık Hava Müzesi)

Dva do tri kilometra istočnije od Doline Pašabagi (6 km južno od reke Kizilirmak i Avanosa) nalazi se Dolina Zelve, ili Otvoreni muzej Zelve (Zelve Open Air Museum). Prostire se na ukupno tri doline, koje su bile naseljene isposnicima, naročito između IX i XIII veka. Posle monaha, pećine i stene naselili su ljudi u potrazi za sigurnim domom, sto su ostale sve do 1952. godine, kada je država odlučila da Kapadokiju proglasi nacionalnim parkom.

Otvoreni muzej Zelve sastavljen je iz tri doline u obliku šake sa tri prsta, koje razdvajaju dva reda planina - stena. Između druge i treće doline, u stenama koje ih razdvajaju postoje “tajni” tuneli. Umesto okolo, moguće je u stilu Indijane Džonsa proći iz jedne u drugu dolinu tunelom, čiji je ulaz označen na stenama. Neki od prolaza unutar stena ne vode nikuda, a neki su prilično mračni, pa je preporuka da ponesete baterijsku lampu koja će vam u otkrivanju Kapadokije često biti od velike koristi.

Osim nekada poznatih crkvi: Direkli Kilise (“Crkva sa stubovima”) u podnožju doline, Balikli Kilise (“Riblja crkva”), Üzümlü Kilise (“Crkva grožđa”), Geyikli Kilise (“Jelenja crkva”) i već pomenutih podzemnih tunela, u dolini Zelve je pronađen i stari mlin (değirmen).

RADNO VREME: 8.30 - 18 h / ULAZNICE: oko 4 evra

Avanos

Centar Avanosa, gradića od oko 12 000 stanovnika nalazi se na severnoj obali najduže turske reke Kizilirmak (Kızılırmak - “Crvena reka”). Nekadašnja rimska Venessa, danas je nadaleko čuvena po grnčariji od crvene gline. Grnčarija se ovde pravila još u doba Hetita (2000 – 1500. pre naše ere), čiji su dizajn i motivi široko zastupljeni i kod današnjih umetnika (jedan od najpoznatijih oblika je hetitski vrč za vino, sa “rupom” u sredini – nalik đevreku, koji se provlačio kroz čitavu ruku, stavljao na rame i hvatao za dršku, prilikom sipanja vina).

U centru mesta, ispod drvene strehe nalazi se Spomenik zanatima Avanosa. Osim tkanja ćilima na primer, na najvišem mestu spomenika nalazi se skulptura majstora koji na grnčarskom točku oblikuje glinu.

Kapadokijska grnčarija pravi se mešanjem crvene gline iz reke Kizilirmak (bogate gvožđem) i bele zemlje kapadokijskih vulkanskih stena (u kojoj preovladava silicijum) - nalik svetlo sivkastoj prašini. Kada se ove dve vrste zemlje pomešaju sa vodom, smesa počinje da pušta balončiće i zvuk sličan gašenom kreču, ili slabo mineralnoj vodi. Na taj način dobija se glina za izradu grnčarije, koja je osim one industrijske u Kutahji (zapadna Anadolija), najpoznatija u čitavoj Turskoj.

Grnčarija se još uvek oblikuje pomoću grnčarskog točka, sprave koju su izmisli stari Sumerci – stanovnici prve mesopotamske države i prve na svetu. Danas međutim, točak pokreće struja, ali se vešte ruke mnogobrojnih umetnika širom Avanosa ni po čemu ne razlikuju od onih na početku ere kapadokijske grnčarije.

Iako Avanos najmanje podseća na Kapadokiju, a krajolik nalik vilinskim dimnjacima gotovo da prestaje severno od reke Kizilirmak, sam centar mesta veoma je simpatičan. Po doteranim, starim grčkim kućama i mnogobrojnim radionicama za izradu grnčarije, ali i veoma lepo uređenoj rečnoj adi sa patkama i labudovima (u blizini kolskog mosta), primećuje se da su turisti i njihovo interesovanje za sve što je neobično uspeli da vrate u život ovaj nekada zaboravljeni kraj.

U centru Avanosa trebalo bi da posetite neku od radionica sa grnčarijom i vidite način na koji se prave. Nalaze se u prizemnim delovima starih kuća, dok je prodajni deo obično u nižim, suterenskim delovima – pećinama koje su vlasnici kuća davno izdubili u mekanim, krečnjačkim stenama.

U Avanosu postoje i radionice za obradu dragog kamena - oniksa, ali i Sentez Avanos Hali, manufaktura tepiha u kojoj možete pogledati ceo proces izrade tepiha i način na koji se u vodu natapaju čaure svilenih buba, za izradu svilenih tepiha. Ako ogladnite, za restorane sa pristojnom, a jeftinom hranom važe: Tuvanna restaurant i Bizim Ev (iza Sofa hotela).

Chez Galip / “Kod Galipa”

Gospodin Galip Korukču (Galip Körükçü), vlasnik je najpoznatije kapadokijske radionice za izradu grnčarije. Sredovečni čovek koji okreće grnčarski točak, sa uvek istim šarenim prslukom, frizurom i brkovima koji neodoljivo podsećaju na slavnog Ajnštajna, institucija je za sebe. Njegov lik u pozi za grnčarskim točkom, nalazi se i na zvaničnim web stranicama Ministarstva kulture i turizma republike Turske.

Kao i njegov otac, gospodin Galip bavi se ovim poslom od malena i ima dve radionice. Ona prva (starija) Chez Galip, nalazi se u centru Avanosa na severnoj obali reke, u kraju u kojem su smeštene i ostale grnčarske radnje. U suterenu - “pećinskom” delu radnje, gospodin Galip je otvorio najveći Muzej ženske kose na svetu (Saç Müzesi).

Iako kosa nema nikakve veze sa glinom, ova neobična zanimacija upisala je Galipa u Ginisovu knjigu rekorda kao vlasnika najvećeg broja pramenova ženske kosa na svetu, okačene po zidovima radnje - pećine u Avanosu. Sve je počelo slučajno, sa prvim ženskim posetiteljkama koje su ostavile pramen svoje kose i kontakt adresu. Kolekcija se tokom godina višestruko uvećala, pa trenutno možete videti oko par hiljada pramenova kose koji vise sa zidova i plafona pećine. Svake godine, Galip nasumično izabira nekoliko bivših “vlasnica” pramenova kojima poklanja 10 dana boravka u Avanosu i kurs izrade grnčarije.

U novijoj i većoj zgradi - Çeç Pottery (“Čeč grnčarija”), koja veoma podseća na ranč i nalazi se sa južne strane reke, na brdu iznad mesta gospodin Galip ima ogromnu radionicu i prostorije od nekoliko stotina kvadratnih metara, na nekoliko nivoa ispod zemlje. Ako imate sreće, pokazaće vam čitav proces rada, od oblikovanja na grnčarskom točku, do finalnog proizvoda, povesti vas u pećinske prostorije gde rade njegovi pomoćnici koji oslikavaju i lakiraju grnčariju. I to nije sve. Na poslednjem nivou ispod zemlje nalazi se ogroman izložbeni prostor sastavljen od nekoliko odaja u stilu show room-a, sa stotinama predmeta od gline u kojem se bukvalno možete izgubiti.

Osim po bojama i formi grnčarije, izložbeni prostor razdvojen je i na deo sa predmetima koji su napravili Galipovi učenici i on sam. Predmeti koji su njegovih ruku delo tri puta su skuplji od ostalih (sa njegovim potpisom u dnu grnčarije), te se slobodno može reći da je gospodin Galip postao uspešni, turski brend. Interesantno je da je Galip svoju grnčariju izlagao širom sveta i na taj način upoznao i svoju suprugu, holandsku umetnicu Lilian, koja mu pomaže u poslu (www.chezgalip.com).

Sarıhan Kervanserai / Karavan saraj Sari Han

Pet kilometara istočno od Avanosa nalazi se jedan od mnogih, seldžučkih karavan saraja centralne Anadolije - Sarıhan ili Sarı Han (na turskom “žuti han”). Sagrađen je 1249. godine na nekadašnjem Putu svile, za vreme vladavine sultana Izetina Kejkavusa I (İzzettin Keykavus I), na površini od 2 km2. Unutar dvorišta karavan saraja, u toku proleća i leta skoro svake večeri za turiste se održava derviški ples (po ceni od oko 30 evra po osobi).

Između Sarihan karavansaraja i Urgupa, i u okolini ...

U istočnom delu centralne Kapadokije, nalazi se nekoliko interesantnih, turističkih atrakcija. Na pola puta između karavan saraja i mesta Urgup (Ürgüp), vilinski vimnjaci sa leve strane čine “Dolinu mašte” (Devrent Vadısı), koja je ovako prozvana zbog potpuno različitih oblika stena koje izgledaju kao apstraktne skulpture. Neke od najpoznatijih su “Plesni par” ili čuvena “Kamila koja sedi”.

Par kilometara zapadno od Urgupa, sa desne strane puta iz doline vire “Tri lepotice” ili “Tri gracije” (na turskom “Uç Güzeller”). Nasuprot relativno praznom krajoliku oko njih, na nizbrdici iza velike bele stene tri izdužene formacije sa “kapicama” nekoga su izgleda podsetile na tri devojke. Teško ćete ih zaobići jer se u podnožju platoa uvek nalaze parkirani automobili, kao i tezge sa suvenirima.

Oko 6 km zapadno od Urgupa, južno od glavnog puta nalazi se selo Ortahısar, u prevodu “Srednja tvrđava”. I zaista, velika stena - tvrđava u centru mesta koje neobično liči na Učhisar na zapadu i pomalo na Urgup na istoku, nalazi se u sredini između njih (možda je onaj koji je mestu davao naziv imao sličnu ideju). Osim starih kuća, u Ortahisaru možete videti: Manastır Hallaç Dere (kasnije bolnicu), kao i crkve: Kizil Çukur, Cambazli, Üzümlü i Sarica, koje spadaju u neke od najstarijih u Kapadokiji.

Urgup (Ürgüp)

Osam kilometara istočno od mesta Goreme nalazi se najistočniji gradić centralne Kapadokije – Urgup (nekada: Osiana, Agios Prokopios, Başhisar i Burgut Kale). Iako je tek 1515. godine prvi put zvanično postao deo Osmanskog carstva, par vekova pre toga, za vreme Seldžuka bio je proglašen centrom čitavog regiona. Do kraja XIX veka, u njemu je postojalo čak 70 džamija, 5 crkvi (Tavsanli i Crkva Svetog Vasilija - Saint Basileous, na primer) i 11 biblioteka.

Današnji Urgup je vinski centar Kapadokije (vino se na turskom kaže: şarap). U nekoliko prodavnica i vinskih podruma Urgupa, mogu se probati najbolja vina ove oblasti. Dve najpoznatije vinarije (od ukupno 6 vinarija ovog područja) su Turasan ili Taskobirlik.

U centru mesta, naročito na obodu brda Temenni Tepesi (“Brdo želja”), napuštene grčke kuće smenjuju se sa ruševnim crkvama, u čijoj se unutrašnjosti još uvek naziru freske. Na brdu se nalazi i seldžučko groblje iz XI veka, na kojem su sahranjene i neke važne ličnosti iz perioda Seldžuka (neki veruju da grobnica pod nazivom “Kiliçarsalan” pripada istoimenom sultanu iz XIII veka, dok drugi smatraju da pripada čuvenom sultanu Aladinu Kejkubadu II - Alaaddin Keykubat III); Alti kapili turbe (“6 kapija”) šestostrana grobnica majke i 2 ćerke iz XIII veka, sa lučnim prozorom; i tursko kupatilo Tarihi Şehir Hamami.

Mustafapaša (Mustafapaşa - Sinasos)

U ovom delu Turske, naročito u Kapadokiji nekada je živela velika grčka zajednica. Kada je 1923. godine izvršena takozvana “razmena stanovništva između Turske i Grčke”, mnogi Grci napustili su vekovno ognjište i krenuli put matične zemlje. U njihove kuće, istom razmenom stanovništva nešto kasnije su se uselili Turci iz ovih krajeva, ali i oni izbegli iz severne Grčke.

Međutim, nisu baš sve grčke kuće našle nove vlasnike. Veliki deo njih ostao je (i još uvek je) sablasno prazan. U poslednje vreme, lokalne vlasti pokušavaju da ih obnove i pretvore u luksuzne, autentične pansione u etno-stilu, koji bi zadovoljili ukus stranih turista i smeštajne kapacitete Kapadokije.

Danas Mustafapaša, a do pre manje od stotinu godina grčki Sinasos, nalazi se 8 km južno od Urgupa. Od svih mesta centralnog dela Kapadokije, najpoznatiji je po grčkim kućama koje su ovde najbrojnije i najočuvanije. Na mnogima od njih mogu se videti reljefne dekoracije u vidu životinja i geometrijskih oblika, čak originalne drvene kapije koje još uvek na sebi imaju tragove svetlo plave, sivkaste, crvene, okeraste, bele i svetlo zelene boje.

U središnjem delu mesta nalazi se Crkva Svetih Konstantina i Jelene (Agios Konstantinos kai Eleni), sagrađena u XVII veku. Nekada jedna od najvažnijih grčkih crkvi severne Kapadokije, bila glavna parohijska crkva njenog istočnog dela.

Severna Kapadokija INFO

KAKO STIĆI: Avionom iz Istanbula (Turkish Airlines, za grad Kajseri), ili autobusom (od Istanbula do Nevšehira ima 750 km, od čega je oko dve trećine autoput: 9 - 10 sati vožnje).

GDE ODSESTI: Na bilo kom internet pretraživaču, u mestima Kapadokije možete pronaći i po veoma pristojnim cenama rezervisati na desetine malih pansiona, hotela i hostela, u „pećinskom“ smeštaju, ali i u starim, grčkim kućama. Ako želite da istražite područje, a u isto vreme budete u „centru“ zbivanja, izaberite smeštaj u mestu Goreme. Na obodu ovog mesta polaze i letovi balonom. Ukoliko ste za nešto mirniju ili romantičniju varijantu sa pogledom na prelepe predele, onda bi vaš izbor trebalo da bude Učhisar.

Smeštaj možete potražiti i u manje bajkovitim Urgupu i Avanosu, još dva veća mesta severne Kapadokije. Ne računajući luksuzne hotele kojih ima svuda, cene smeštaja u Kapadokiji kreću se od oko 8 evra po osobi, za noćenje sa doručkom u najjeftinijem hostelu, do 100 evra u luksuznom hotelu. Dobar izbor čini cena od oko 25 - 30 evra za n/d, u odličnom, pećinskom hotelu sa 3*, uz otvoreni bazen koji je kao i hotel, uklesan u steni.

Po ceni od oko 12 evra po osobi (n/d), možete na primer odsesti u hostelu Traveller’s Cave Pension / www.travellerscave.com. Sobe su sa kupatilom ili bez, uz parking i besplatni internet. Nalazi se u jugoistočnom delu mesta, u najvišem delu kanjona - doline, gde turisti dolaze u predvečerje kako bi posmatrali zalazak sunca. Ako vas je troje, ili četvoro, probajte da rezervišete najvišu sobu u hostelu (br. 12), sa sopstvenim kupatilom, i imaćete privatni balkon sa jednim od najlepših pogleda na Goreme.

KAKO SE KRETATI KROZ KAPADOKIJU: Između glavnih mesta u Kapadokiji saobraćaju dolmuši. Za ostale delove morate iznajmiti automobil, bicikl, konje, ili se voziti taksijem. Još jednu opciju predstavljaju pešačke ture.

Još o Turskoj:

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2015/01/turska-istanbul-setnja-istorijskim.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/11/turska-istanbul-istorijski-centar.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/11/turska-istanbul-od-eminonu-do.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/11/turska-istanbul-palata-topkapi-topkapi.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/10/turska-istanbul-od-galate-do-taksima.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/10/istanbul-bosfor.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/11/turska-istanbul-azijski-deo-kadikoj.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/06/turska-edirne-jedrene.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/10/turska-bursa.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/12/turska-iznik-nikeja.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2015/12/turska-safranbolu.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/10/turska-obala-crnog-mora-amasra.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/03/turska-ankara.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/07/turska-prestonica-drevnih-hetita-hatusa.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/12/turska-amasja.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/05/turska-pamukkale-pamukale.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/10/turska-slano-jezero.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2015/06/turska-severna-kapadokija.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2015/06/turska-juzna-kapadokija-i-podzemni.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/09/normal-0-false-false-false.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/05/turska-kajseri-kayseri.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/04/turska-konja-konya-grad-vrtecih-dervisa.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/07/turska-najcuvenije-neolitsko-naselje-na.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/06/turska-bejsehir-beysehir.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2015/09/turska-izmir.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/01/turska-pergamon-bergama.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2015/12/turska-ajvalik-ayvalk.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/12/turska-behramkale-assos.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/12/turska-dardaneli-troja-troy-truva.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/03/turska-etno-selo-sirindze-sirince.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/02/turska-bodrum.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/05/turska-dalijan-dalyan.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/02/turska-marmaris.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/02/turska-likijsko-poluostrvo-fetije.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/09/turska-likijsko-poluostrvo-kanjon.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/02/turska-likijsko-poluostrvo-patara.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2015/10/turska-likijsko-poluostrvo-kas.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2015/11/turska-likijsko-poluostrvo-ucagiz.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/02/turska-likijsko-poluostrvo-demre-myra.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2015/08/turska-likijsko-poluostrvo-olimpos.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/01/turska-antalija-antalya.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/01/turska-izmeu-antalije-i-alanje-perge.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/03/turska-side-i-manavgat.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/01/turska-alanja-alanya.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/06/turska-alanja-alanya-ii-deo-jednodnevni.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/06/turska-istocno-od-alanje-alanya-iii-deo.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2018/04/turska-planina-nemrut-nemrut-dag.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2018/04/turska-gaziantep-antep.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2018/05/turska-gaziantep-zeugma-eski-halfeti.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2018/04/turska-sanliurfa-urfa.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2018/04/turska-sanliurfa-gobekli-tepe-i-harran.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2018/05/turska-mardin.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2018/05/turska-mardin-mor-gabriel-midyat.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/10/turska-van-i-okolina.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2015/12/turska-kuhinja.html

HRANA i PIĆE: U Kapadokiji bi trebalo probati gözleme (hleb-palačinku punjenu sirom, krompirom i peršunom); sušene kajsije i suvo grožđe (proizvod lokalnih voćnjaka); mantı (turske raviole) punjene mlevenim mesom, jogurtom i sosom od paradajza, sa alevom paprikom i belim lukom; testi kebap („južnjački kebab“) u zemljanom ćupu, u kojem se kuva goveđe meso, paradajz, crni i beli luk; i pastirmali kuru fasulye (beli pasulj sa začinjenim mesom). Probajte i kapadokijsko vino, pogotovo u nekoj od privatnih vinarija mesta Ürgüp. Region Kapadokije sa tlom nastalim erupcijom nekada aktivnih vulkana, važi za jedan od najvećih i najpoznatijih proizvođača vina u Turskoj.


Goreme, prodavnica tepiha / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved

3 komentara:

Unknown6/08/2015 11:37 PM
Divan tekst a slike su fantasticne. Mnogo sam saznala o zemlji o kojoj imam ne bas tako dobro misljenje. Ovaj tekst je to promenio.
Svakako cu sa posebnim uzivanjem obici ovo carobno mesto. Hvala Ivana.
OdgovoriIzbriši
Odgovori
Todorovic6/09/2015 12:39 PM
Ćao Ivana, fantastično kao i obično!

Dodao bih samo da nedostaje par fotografija Kapadokije iz vazduha, http://www.tt-group.net/video/kapadokija-iz-vazduha-let-balonom/ na linku postoji jedan egzotičan video.
OdgovoriIzbriši
Odgovori

Dodaj komentar

UMETNOST PUTOVANJA . . . . . . . . . . . . . . . . . The ART of TRAVEL

Suradnici

2015/06/08

TURSKA / Severna Kapadokija (Northern Cappadocia: Uchisar, Goreme, Avanos, Urgup, Mustafapasa)

3 komentara:

Visit Berlin!

Jeep Safari Tour!

Pretraži ovaj blog

Suradnici

2015/06/08

TURSKA / Severna Kapadokija (Northern Cappadocia: Uchisar, Goreme, Avanos, Urgup, Mustafapasa)

3 komentara:

Prijavi se na http://umetnostputovanja.blogspot.com/

Pretraži ovaj blog