UMETNOST PUTOVANJA . . . . . . . . . . . . . . . . . The ART of TRAVEL: JAPAN

UMETNOST PUTOVANJA zahvaljuje se: kompaniji Japan Experience (sa sedištem u Londonu) najvećem svetskom sajtu o putovanju u Japan, Japan Rail (Japanskim železnicama), Nishimuraya Honkan iz Kinosaki Onsena (jednom od TOP 10 japanskih onsena), kompaniji Voyagin - vodećem turističkom sajtu za putovanje na Daleki istok, i predstavništvu aviokompanije Turkish Airlines u Beogradu, koji su marketinški pomogli 17-dnevno putovanje Japanom.

*Tekst i fotografije na blogu zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik RS, br. 104/2009 i 99/2011.

The ART of TRAVEL would like to thank: Japan Experience - the world leading site on traveling to Japan (London office) and Japan Rail (Shinkansen bullet trains), Voyagin (the leading web site on traveling to East Asia), Nishimuraya Honkan in Kinosaki Onsen - one of the TOP 10 Japanese onsen and Turkish Airlines, for providing the 17-day journey to Japan.

*The text and photographs on the blog are protected by copyright and related rights: Official Gazette of the Republic of Serbia, Nos. 104/2009 and 99/2011.

Svi postovi o JAPANU:

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/05/japan-osnovne-informacije-ili-sta-treba.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/05/japan-kako-putovati-japanom-super-brzi.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/08/japan-japanska-kuhinja-i-suveniri.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/08/japan-tokio-tokyo-top-10.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/06/japan-tokio-tokyo-i-deo-sinuku-i-sibuja.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/05/japan-tokio-tokyo-sumo-rvanje-trening.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/07/japan-nikko-najcuveniji-kompleks-hramova.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/05/japan-velicanstvena-planina-fui-fuji-san.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/06/japan-japanski-alpi-japanese-alps.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/07/japan-kanazava-kanazawa.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/08/japan-kjoto-kyoto.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/09/japan-gejse-zene-umetnice.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/07/japan-osaka.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/07/japan-nara.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/05/japan-japanska-banja-onsen-kinosaki.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/05/japan-sveta-planina-kojasan-koya-san.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/07/japan-dvorac-himei-himeji-castle.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/07/japan-hirosima-i-ostrvo-mijaima.html

Mesto nastanka šinto-budizma i najlepše ZEN bašte Japana...

Koya-san, Manastirski kompleks Garan - Saito Pagoda (UNESCO)

Sat i po vozom južno od Osake, u južnom delu poluostrva oblasti Vakajama (Wakayama), regiona Kansai (čiji je Osaka glavni grad), nalazi se Koja ili Koja-san (Kōya-san - 高野山). Na ovoj svetoj planini, delu planinskog masiva Kii, u dolini na oko 800 metara nadmorske visine, između osam planinskih vrhova (koji simbolizuju latice lotosovog cveta) u IX veku osnovan je jedan od prvih šinto budističkih manastira u Japanu. U narednom periodu, oko šingon manastira (ogranka šinto-budizma - japanske verzije budizma), niklo je oko 120 hramova.

Veliki broj manastira (njih oko 50) danas nudi monaški smeštaj i hranu (isključivo vegetarijansku - shojin ryori) ne malom broju stranih turista u potrazi za autentičnim japanskim, budističkim iskustvom. U rano jutro, nakon noći na tatamiju (prostirke od bambusa) i dušecima na podu, možete prisustvovati jutarnjoj molitvi budističkih sveštenika, u hramu.

Godine 2004. zajedno sa još dva mesta na istom poluostrvu u neposrednoj blizini, Kojasan je proglašen delom UNESCO-ve svetske kulturne baštine (u grupi svetih mesta hodočašća), i spada u jedno od TOP 10 mesta koje u Japanu (i na centralnom ostrvu Honšu) ne treba propustiti.

Sa budističkim monahom koji nam je poslužio japanski zeleni čaj, u hramu Kongobu-ji

U manastirskom kompleksu Garan, i korenje drveća "uređeno" je u stilu japanskih bašti (inače, preplitanje korenja iznad zemlje jedan je od tipičnih detalja pri uređenju japanskih bašti) / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved

Malo istorije...

Šingon verzija budizma potiče iz najstarijeg - indijskog budizma, koji je nakon što je prihvaćen u Kini, u matičnoj Indiji skoro potpuno izgubio na značaju. Vekovima kasnije, duboko se ukorenio u kinesku i zatim japansku religiju. Za razliku od najstarijih, pretežno kitnjastih hramova u hiduističkom stilu na svetoj planini u mestu Nikko (oko 100 km severno od Tokija http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/07/japan-nikko-najcuveniji-kompleks-hramova.html (UNESCO), gde sakralna arhitektura veoma malo podseća na kasniji svedeni, minimalistički japanski stil, većina hramova Kojasana prilično je u skladu sa tim i u neverovatnom jedinstvu sa prirodom.

Nakon boravka u Kini, budizam je u Japan doneo japanski monah, učenjak, umetnik i pesnik Kūkai (空海), nakon smrti (i danas) mnogo poznatiji kao Kobo Daiši (Kōbō-Daishi - "Veliki učitelj", 774. - 835.), kojem se pripisuje i reforma pisma - prilagođavanje određenih znakova kineskog pisma japanskom jeziku. Poreklom iz aristokratske familije, 804. godine poslat je kao monah na sponzorisano proputovanje po Kini koje je organizovala japanska država, na kojem je vremenom usvojio učenja ezoteričnog šingon budizma. Umesto da u Kini ostane planiranih 20-ak godina, u Japan se vratio kao Veliki učitelj nakon samo dve. Nakon šest godina provedenih kao monah manastira Todai-đi (Todai-ji) u već pomenutom, najstarijem svetilištu Nikko, 816. dobio je dozvolu da osnuje manastirski kompleks za koji je sam izabrao udaljeni planinski Kojasan.

Hram-manastir Kongobu-đi / Kongobu-ji Temple

INFO: 3 minuta pešice od centralnog račvanja u samom mestu (Senjuin-bashi) / Radno vreme: 8.30 - 16.30 h

Najstariji hram Kojasana - Kongobu-đi (Kongōbu-ji - "Hram dijamantske planine") prvobitno podignut 816. godine, danas je deo jednog od dva najznačajnija religiozna kompleksa Kojasana, i jedan od najautentičnijih, svedenih drvenih hramova Japana. U stvari, današnje zdanje datira iz 1593. godine, kada je hram po ko zna koji put obnovio veliki feudalni gospodar i samuraj Tojotomi Hidejoši (Toyotomi Hideyoshi), čiji fenomenalni dvorac neizostavno posetite ako ste u Osaki http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/07/japan-osaka.html.

Naime, prema šinto-budizmu japanskoj verziji ove religije - ništa na svetu ne traje večno. Da da bi produžilo svoj vek mora se potpuno srušiti i nanovo sazidati, kao nešto potpuno novo. Na ovaj način, mnogi japanski hramovi u svojoj dugoj istoriji više puta su rušeni i na istom mestu potpuno istovetni zidani ispočetka. Jedan od verovatnih razloga je i njihova drvna građa, koja u uslovima visoke vlage (blizina Tihog okeana), čestih prirodnih nepogoda vezanih za Japan: padavina/tajfuna/zemljotresa, kao i neizbežnih požara, nije dugovečna.

Za poštovaoce japanske tradicije (i šinto-budizma), manastir Kongobu-đi pravi je spoj svedene religiozne ahitekture i spiritualne atmosfere tradicionalnog Japana. U lavirintu prizemnog drvenog zdanja, osim prostorija oslikanih u duhu godišnjih doba i prirode kao njenog sastavnog dela, iza ograde unutrašnjeg dela manastira nalazi se najveća i najlepša zen bašta Japana (Banryutei Rock Garden, 2340 m2), ukrašena sa 140 granitih stena. Nakon ove, čuvena najposećenija zen bašta Japana Rjoan-đi (Ryoan-ji) u Kjotu, delovaće pomalo neugledno.

Zen bašta Banryutei

Zen bašte (na japanskom "karesansui" tj. "suva bašta") specifične su za Japan. Kao i druge verzije budizma, i zen budizam stigao je u Japan iz Kine ali se kao filozofija visokog stepena samodiscipline pretežno zadržao među vojnicima, i kasnije samurajima - ratnicima lokalnih šoguna. Iako se kao doktrina, zen budizam donekle smatra militantnim i u priličnoj suprotnosti onim što u Evropi i na Zapadu podrazumevamo pod pojmom "zen" (mir je naime, u samodisciplini), japanske zen-bašte - kao zaustavljene u vremenu, u potpunom su skladu sa pojmom smirenosti i spiritualnim osećanjem koje vezujemo za ovaj pojam.

Zen-bašte svojevrsno su umetničko delo. Spadaju u najstarije "ručno napravljene" - suve bašte Japana, u kojima vodene površine "imitira" sitan šljunak, uz pomoć grabulja precizno i detaljno doteran u 3D maniru, tako da izgleda kao tok vode, ponekad sa "talasima". Između šljunka, u zen baštama se nalazi određen broj manjih ili većih kamenih formacija koje najviše podsećaju na usamljena ostrva usred okeana. Obavezni deo japanskih (pa i zen bašti) je mahovina, te poneke "stene u moru" na određenim mestima tek suptilno prekriva zeleni tepih ove šumske biljke.

Manastirski kompleks Garan

Ukoliko ste na Kojasan pristigli na jednodnevni izlet, osim kompleksa Kongobu-đi trebalo bi da obiđete i obližnji Garan - danas centralni manastirski kompleks koji se nalazi samo par minuta pešice dalje, u smeru ka zapadu. Prema predanju, kada je tražio idealno spiritualno mesto za budistički hram, Kobo Daiši je pre povratka u Japan iz Kine, bacio vadžru (vajra - sankosho), vrstu religijskog predmeta nalik trozupcu koji je preleteo Japansko more i pao na mesto gde je raslo drvo jedne vrste japanskog bora, u Kojasanu.

Kobo Daiši je po povratku navodno pretražio čitav Japan dok nije našao gde je njegova bačena vadžra završila. Interesantno je da ovaj bor ima iglice čiji se broj u jednom korenu uvek kreće između 2 i 5, i gde je iglicu sastavljenu iz tri dela ("Sanko no Matsu" - nalik bačenom vadžra-trozupcu) nalik našoj detelini sa 4 lista - izuzetno teško pronaći. Ko uspe da pronađe iglicu iz tri dela ispod drveta Sanko no Matsu, veruje se da će ga pratiti sreća u životu.

Dok smo na tabli ispred ovog svetog japanskog bora čitali objašnjenje na engleskom, prišao mi je izuzetno ljubazan sredovečni Japanac, posetilac, i pružio mi iglicu sastavljenu iz tri dela pojasnivši mi ukratko ono što sam upravo pročitala. Naklonivši se, rekao je da je upravo pronašao na tlu i da mi poklanja. Ozarenog lica, zahvalila sam se duboko se naklonivši. Naklon mi je nakon desetak dana provedenih u Japanu već prešao u naviku. U Japanu, naklon ne znači isto što i na Zapadu. Za razliku od negativne konotacije viševekovnog klanjanja - potčinjavanja evropskim apsolutnim vladarima, za Japance naklon predstavlja nešto sasvim drugo - izraz poštovanja i prema sebi i prema drugima.

Osim bora, u kompleksu Garan nalazi se i 45 metara visoka, jarko crvena Konpon Daito Pagoda sa statuom Kosmičkog Bude (Variocana), koji zajedno sa ostalim statuama i slikarskim kompozicijama na stubovima čini jedinstvenu 3D mandalu - metafizičku mapu Kosmosa (inače su slike najčešće u 2D maniru).

Preko puta, na platou je veliki hram Kondo Hall sa statuom bude koji leči (Yakushi Nyorai), mesto gde se održavaju najvažnije verske ceremonije (obnovljen pre stotinak godina nakon velikog požara), a ispred i veliko zvono. Nekoliko puta u toku dana, budistički monasi povlače težak kanap zvona koje označava sate za molitvu.

U kompleksu Garan nalaze se još i: Toto (Istočna pagoda), Saito (Zapadna pagoda), Miedo (Hol osnivača) i Hram Mjođin (Myojin).

Groblje Okunoin

Najveće i najspiritualnije staro groblje Japana (UNESCO)

Kobo Daiši sahranjen je u mauzoleju Hrama Okunoin - Okunoin Temple u Kojasanu, na istoimenom groblju - najvećem u Japanu i jednom od definitivno naspiritualnijih mesta u Zemlji izlazećeg sunca. Vernici koji ovde dolaze i monasi veruju da njihov Učitelj ustvari nije umro, već se nalazi u stanju konstatne meditacije. Zbog toga se i sama staza u predivnoj, drevnoj šumi japanskih borova, preko mostića koji vodi do njegovog hrama i mauzoleja smatra svetim mestom gde nije dozvoljeno fotografisati, a naročito ne piti ili ne-daj-bože jesti. Svakog dana, najviši sveštenici Učitelju prinose hranu i "menjanju" odeću, verujući da će se On jednog dana probuditi iz meditacije.

Poseta mauzoleju Kobo Daišija iskustvo je za sebe, s obzirom da verujući Japanci koji ga posećuju smatraju da se nalaze na jednom od najsvetijih mesta u Japanu. Imali smo priliku da prisustvujemo ceremoniji čitanja (pojanja) mantri, ritmički i muzički veoma ujednačenih molitvi koje (onima koji jezik ne razumeju) podsećaju na spiritualne brzalice:

https://www.facebook.com/ivana.dukcevic/videos/1414549985290632/

Nakon ove molitve, grupa budističkih sveštenika obučena u tradicionalnu budističku narandžastu odoru krenula je u koloni iz hrama u kojem je Kobo Daiši sahranjen, kroz šumu, nazad ka nekom od kompleksa manastira u kojem žive i služe.

Iako nije uobičajeno da se jedno groblje nađe u turističkoj ponudi, Groblje Okunoin nije samo predivno, spiritualno mesto već je (sa ostalim hramovima manastirskih kompleksa Kojasana) deo UNESCO-ve svetske kulturne baštine. Nalazi se na prilično velikoj površini, skriveno u podnožju neobično visokih japanskih borova u stoletnoj šumi, čije je tlo, ali i stare kamene stupe delimično prekrila mahovina. Kada je sunčan dan, naročito u jutarnjim i kasnim popodnevnim satima, zraci sunca koji uspeju da se probiju između visokih krošnji, ponekad kao reflektori tek suptilno osvetle određene stupe ili đizo statue (Jizo statues). Simpatične statue božanstava šinto-budizma, ritualno se prilikom posete i u određenim prilikama "oblače" u portikle, keceljice i kapice u crvenoj ili nijansama ove boje, kako bi se umirili duhovi umrlih u koje Japanci duboko veruju.

U jednom delu groblja, u plićaku potoka nadomak mosta čijim prelaskom stižete do mauzoleja Kobo Daišija, u vodi se nalaze drvene stupe posvećene nerođenoj deci. Nešto dalje, velika stupa u obliku piramide sa bezbroj kamenih đizo statua dominira platoom u šumi. Nekim od statua obukli su crvene, šarene portiklice, dok druge imaju kukičane kapice, čak slamne šeširiće, te neodoljivo podećaju na dekorativne patuljke u nečijem vrtu.

Japan je prekriven šumom, a japanske šume su božanstvene. Veliku većinu njih nazivaju "šarenim šumama", jer su nepregledni šumoviti brežuljci i planine mahom ispunjeni različitim vrstama listopadnih i zimzelenih vrsta drveća koje se međusobno prepliću kao patchwork, i iz daljine su nalik svojevrsnom umetničkom delu. Nisam uspela da saznam da li je u pitanju nekakva neverovatna, planirana sadnja drveća koja dominira čitavim Japanom (što poznajući prilike i istrajnost Japanaca, uopšte nije isključeno!), ili je potpuno slučajno seme drveća na prirodni način rasejano tako da se šume izuzetno vitkog i visokog japanskog bora prepliću sa šumarcima bambusa, a zatim bordo-crvenim i svetlo zelenim japanskim jasenom minijaturnog lišća, divljom trešnjom bledo rozikastog cveta i vrstom palmi... Čak i ako niste pasionirani ljubitelj prirode, Japan će vas verovatno promeniti.

INFO: Hram Okunoin nalazi se u severo-istočnom delu groblja. Prelaskom preko drvenog mostića Ichi-no-hashi dolazite do mauzoleja Kobo Daišija. Na samom groblju nalazi se preko 20.000 kamenih stupa i đizo statua. Istočni deo (na istočnom obodu šume) je novi deo groblja, dok ulaskom odatle u šumu ka severo-zapadu i zapadu, glavnom stazom dužine od oko 2 km prolazite kroz stari deo groblja.

KAKO STIĆI...

Iako postoji nekoliko načina, najbolji i najbrži način da stignete do planine Kojasan je iz Osake, sa Železničke/metro stanice Nambe - jedne od tri velike železničke stanice u centru grada. Železničke/metro stanice Tokija i Osake su za naše pojmove ogromne, na više nivoa i sa mnogo hodnika, te obavezno dođite barem pola sata ranije kako biste uspeli da se snađete.

U jednom delu železničke stanice, na izdvojenom nivou (pokretnim stepenicama, na spratu) nalaze se peroni posebne, privatne železnice Nankai Railways. Ispred ulaska u deo sa peronima, nalazi se nekoliko šaltera na kojima se može kupiti najpovoljnija, dvodnevna karta do Kojasana. Razlog tome je već pomenuti monaški smeštaj na Kojasanu (shukubo - temple lodging), koji upražnjava sve veći broj turista - prvi dan se stigne do Kojasana (1 h 30 min vozom + 7 min uspinjačom + 15 min autobusom), obiđu hramovi i groblje Okunoin, a nakon noćenja u budističkom hramu i jutarnje molitve sa monasima, sledećeg dana se vraća nazad za Osaku.

Dvodnevna karta (bivši Koyasan World Heritage Ticket) obuhvata:
- povratnu voznu kartu iz Osake do podnožja planine (stanica Gokurakubashi);
- vožnju uspinjačom 7 minuta do vrha (Nankai Koyasan Cable Car);
- prelaz u autobuse (još oko 15 minuta) do centra mesta - raskrsnice Senjuinbashi;
- u kartu su uključeni i popusti od 10 i 20 % za posetu nekim od hramova, kao i neograničena vožnja na tri linije lokalnih autobusa u samom mestu Kojasan, na planinskom platou.

Cena 2-dnevne karte je između ¥ 2860 i 3600 (skoro isto je u dinarima) i zavisi od toga da li ste uzeli rezervaciju za mesta u vozu ili ne, i da li je u pitanju linija direktna ili se preseda na jednoj usputnoj stanici (po redu vožnje, neke vožnje su sa presedanjem - samo pređete na susedni peron i drugi voz maltene odmah polazi dalje).

Vozovi Nankai Railways iz Osake voze do stanice Gokurabashi 5 - 6 puta dnevno (tačno vreme proverite na odličnom sajtu za vozni red železnica u Japanu - Hyperdia). Vozovi polaze tačno u minut. Ukoliko ste u Osaki smešteni bliže stanici Shin-Imamiya, i sa nje možete poći put Kojasana (do stanice Gokurabashi), jer na stanici Shin-Imamiya pre izlaska iz Osake staje voz za Gokurabashi. Ukoliko na Kojasanu ostajete samo jedan dan, predlog je da krenete vozom u 8.15 h, kako biste mogli da obiđete najvažnije stvari i oko 16 - 17 h krenete nazad u Osaku.

Nosioci JR Pass mogu stići do podnožja Kojasana vozom besplatno, ali je ruta prilično zaobilazna i komplikovana (preko Nare, ili do gradića Hashimoto na obali, pa unazad..), i odnosi više vremena. Takođe, u ovom slučaju sami plaćate i uspinjaču do vrha, i autobus do samog mesta, i autobuse u mestu, te se upotreba JR Pass do Kojasana ne isplati (vidi: http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2017/05/japan-kako-putovati-japanom-super-brzi.html )