UMETNOST PUTOVANJA . . . . . . . . . . . . . . . . . The ART of TRAVEL: 2016-01-03

*Tekst i fotografije na blogu, deo su publikovanih knjiga o Španiji (ISBN 978-86-7722-374-8) i Madridu (ISBN 978-86-7722-353-3), zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik RS, br. 104/2009 i 99/2011.

*The text and photographs on the blog are parts of the published books on Spain (ISBN 978-86-7722-374-8) and on Madrid (ISBN 978-86-7722-353-3), protected by copyright and related rights: Official Gazette of the Republic of Serbia, Nos. 104/2009 and 99/2011.

Svi postovi o ŠPANIJI:

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2015/12/spanija-barselona-barcelona.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/04/spanija-dalijev-muzej-figeres-figueres.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/01/spanija-alcala-de-henares.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/01/spanija-madrid.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/11/spanija-toledo.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/11/spanija-kastilja-la-manca.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2015/11/spanija-baskija-san-sebastian.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/10/spanija-festival-san-fermin-u-pamploni.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/10/spanija-andaluzija-i-deo.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2014/10/spanija-andaluzija-ii-deo-granada.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2015/07/spanija-andaluzija-iii-deo-uelva.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/01/spanija-andaluzija-iv-deo-garganta-del.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/05/spanija-andaluzija-v-deo-costa-del-sol.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/11/spanija-gde-pogledati-flamenko.html

Elegantna prestonica Španije...

"Današnji Madrid me na izvestan način podseća na Beograd…", objašnjavao mi je prijatelj iz Engleske boraveći u našem glavnom gradu i pišući o njemu, na moju opasku da sam u Madridu prvi put bila kao dete, jedne jeseni par godina nakon smrti diktatora Franka: "Nalik Beogradu, i u Madridu večernji izlasci ne počinju pre kasnih većernjih sati. Takođe, i Španijom je jedno vreme vladala austrijska, Habsburška kraljevska familija, čija je arhitektura jedna od dominantnijih u prestonici...".

I zaista, veliki broj naročito javnih zgrada u Madridu, kao na primer Ministarstvo poljoprivrede ili Nacionalni teatar, veoma podsećaju na beogradsko zdanje SANU ili Narodni muzej, iako deluju nešto pompeznije i kitnjastije od onih kod nas. Osim austrijskog, u arhitekturi Madrida koja se prilično razlikuje od na primer one u Barseloni vidi se i francuski uticaj (dinastija Burbonaca) - mnoštvo balkona sa umetničkim radom od kovanog gvožđa i neobično veliki broj zgrada sa fasadnom ciglom. Spoljašnjost, ali i unutrašnjost zgrada često dopunjuju detalji u vidu šarenih pločica ("azulejos", čita se: asulehos), kao podsećanje na 700-godišnji uticaj Mavara (Arapa) na čitavo Iberijsko poluostrvo.

Iako je u večitom "nadmetanju" sa Barselonom, Madrid oduvek nekako „zauzimao“ neslavno drugo mesto, posredi je ipak činjenica da su predmet poređenja dve prilično različite stvari. Barselona je glavni grad pokrajine Katalonije, čiji su stanovnici pripadnici drugog, iako veoma bliskog, srodnog naroda i nešto drugačije kulture. Zato je poređenje Madrida i Barselone nalik poređenju Beograda i, na primer Ljubljane u okviru bivše SFRJ, i time donekle besmisleno. Za razliku od Barselone, arhitektura Madrida svojim svedenim, ali gradioznijim stilom na neki način odaje utisak prestoničkog grada.

Sredinom IX veka, na mestu gde se danas nalazi ulica Segovia, u Madridu se nalazio potok kraj kojeg su pod vođstvom kordovskog emira Muhameda I, prvo naselje sa odbrambenim zidinama podigli Mavari. Sedamstogodišnji vladari Iberijskog poluostrva i nekadašnjeg Omejadskog kalifata (poreklom iz Damaska), svoj novi grad prozvali su Majrit, što na arapskom otprilike znači "tekuća voda", odakle i potiče sadašnje ime grada. Oko 500 m zapadno od ostatka zidina, Madridom i danas protiče reka Manzanares u koju se navodno ulivao pomenuti potok, a na kojoj se među mnogobrojnim mostovima nalaze i dva starija, još uvek u upotrebi. Jedan od njih je i centru najbliži kameni Most Segovija (Puente Segovia, XVI vek).

U X veku grad menja ime u Magerit, a dolaskom Španaca u XI veku i pobedom Alonsa VI nad Mavarima (koji su bili prisiljeni na povlačenje ka južnom delu zemlje), mesto dobija konačnu verziju svog imena - Madrid. U gradu, kralj Alonso proteruje preostale Mavare u izolovani kraj na brdu, na mesto gde je do tada živela mala hrišćanska zajednica, kraj koji je i danas poznat kao - Mavarska četvrt. Već tokom XI veka, Madrid postaje dominantno hrišćanski, a ostaci srušenih arapskih zidina sa lukovima iz IX veka mogu se i danas videti preko puta bočnog ulaza Katedrale La Almudene, kod vijadukta ulice Kalje de Bailen (Calle de Bailen).

Sve do sredine XVII veka, Madrid se nije razlikovao od ostalih španskih gradića opasanih srednjovekovnim zidinama. Tek kada su 1561. kralj Filip II i kraljica Izabel d' Valoa (Isabel de Valois) odlučili da prestonicu Španije iz 70 km južnijeg Toleda presele u geografski centar Španije - Madrid, grad na visoravni 667 m nadmorske visine - danas najviši glavni grad Evrope, dobija na značaju i vremenom postaje veliko gradilište.

U delu grada - La Latina nalazi se najstariji deo Madrida gde su arheolozi ispod zemlje pronašli ostatke 1000 godina starih arapskih kupatila. Ovaj pomalo pust i naizgled zaboravljeni deo grada na samo 10-ak minuta pešice od uzavrelog centra, poznat je kao Mavarska četvrt. Nalazi se na uzvišenju kojim u svim pravcima uzbrdo i nizbrdo vijugaju uzane, popločane uličice.

Ponekad se ulice naglo pretvore u veliki strmi trg, sa kaskadnim šljunkovitim platoom u senci listopadnog stabla, oivičen zidovima stare crkve, kao Placa de la Paha (Plaza de la Paja - "Trg sena") gde se nekada čuvalo seno, na primer... Ili u simpatični trg sa istim dekorativnim šljunkom i neobičnim klupama od kovanog gvožđa - Placa del Alamiljo (Plaza del Alamillo), mesto nekadašnje mavarske sudnice ("Al amud" na arapskom znači "sudnica"). Iako maltene u centru prestonice, u Mavarskoj četvrti oseća se specifična atmosfera malog mesta - prijatni, skoro prazni trgovi kod lokalnih crkvi i deca koja trče po trgu i pentraju se na bronzani "spomenik prolazniku" koji je seo na klupu da pročita novine.

Mnoge interesantne priče vezane su za istoriju La Latine. Neke od kuća u ovom kraju, kao one u blizini trga Plasa de Kordon (Plaza de Cordon) bile su u XVII veku poznate kao „loše kuće“ ili "kuće zlobe" ("Casas a la Malicia"), jer su njihovi stanari uz pomoć lukavstva duže vreme uspevali da izbegnu čuveni zakon Filipa II - "Regalia de Aposento". Prema zakonu, vlasnici kuća koje su imale više od jednog sprata sve ostale spratove morali su da prepišu nekom od mnogobrojnih članova kraljevske porodice, koji bi se ovi tu nastanili - bez nadoknade.

Jedna druga priča vezana je za trg Plasa de la Puerta Serada (Plaza de Puerta Cerrada), mesto nekadašnje kapije grada pod celodnevnom stražom. Tokom XVII veka, kapija je morala da bude sve vreme zatvorena jer su je sakriveni po okolnim ćoškovima, decenijama opsedali lopovi i napadali putnike čim bi ušli u grad ("puerta cerrada" znači "zatvorena kapija").

Ako sa Trga Alamiljo produžite ka zapadu krivudavom ulicom Calle de la Moreria ("Mavarska ulica") i pređete ulicu Calle de Bailen (koja je ujedno i most-vijadukt iz XIX veka), naći ćete se u delu ulice u kojoj se nalazi najčuveniji tablaos (flamenko bar) ne samo u Madridu, već i na svetu – Koral de la Morerija (Corral de la Moreria - "Mavarsko dvorište"). U baru osnovanom 1956, uz prethodnu rezervaciju svake večeri od 22 h možete doživeti flamenko u izvođenju trenutno najpoznatijih umetnika Španije. Ako nemate rezervaciju, probajte da zamolite nekog od izuzetno ljubaznih portira da vas na par minuta puste da posmatrate i slušate ove jedinstvene izvođače - doživljaj je zaista poseban.

U prospektima "Koral de la Morerije", osim podataka o pojedinačnim izvođačima, „kuadro flamenko“ trupama (cuadro flamenco - 8 učesnika od kojih su: 2 pevača, 2 svirača gitare i 4 flamenko igračica), radnom vremenu i načinu rezervacije, možete videti i fotografije mnogih poznatih ljudi planete koji su tokom svog boravka u Madridu posetili ovaj jedinstveni lokal: Richard Gere, Nick Nolte, Michael Douglas, Demi Moore, Marlon Brando, Hugh Grant, Rollingstones-i, itd. U okviru tablaosa nalazi se restoran u kome u svečanoj tišini koja vlada dok majstori muzike i plesa prikazuju svoje umeće, možete i večerati - ukoliko vam ne smeta cena od oko četrdesetak evra po osobi za najjeftinije jelo - paelju. Ovaj lokal uvršten je i u čuvenu knjigu "1000 mesta na svetu koje morate videti pre nego što umrete".

Osim "Koral de Morerije", nešto istočnije u centralnom, boemskom kraju poznatom po noćnom životu - Lavapies, u Madridu postoji još jedan poznati tablaos - Kaza Patas (Casa Patas), u okviru kojeg je 2000. godine otvoren i Konzervatorijum za flamenko. Flamenko se ovde izvodi radnim danima, svake večeri od 22 h, a petkom i subotom u dva termina: od 21 h i 24 h. Međutim, ovde su vratari veoma rigorozni - ako nemate rezervaciju i niste platili cenu od oko 40 evra po osobi (sa konzumacijom), neće vas pustiti ni da provirite.

Osim flamenka, u susednom kraju Huertas možete videti (i okusiti) produkte nekih od tradicionalnih zanata Madrida i Španije uopšte. U pešačkim ulicama na 10-ak minuta peške jugoistočno od Puerta del Sol, blizu kuće čuvenog Lope de Vege i kuće u kojoj je neko vreme živeo i umro još čuveniji Servantes, naići ćete na mnogo tradicionalnih taverni, ali i pivara ("cerveseria"). Španija je poznata i po proizvodnji i potrošnji najrazličitijih vrsta sušene šunke - "hamon" ("jamon"). U jednoj od nekoliko radnji u Madridu koje nose ime El Muzeo del Hamon (El Museo del Jamon -"Muzej šunke"), videćete na plafonu okačen neverovatan izbor sušenih butova koji ujedno čine i dekoraciju lokala. U radnji koja najviše podseća na lepo uređenu mesaru sa isključivo suhomesnatim proizvodima, u prizemnom delu ih možete pazariti, dok ih u restoranskom delu na spratu možete probati u nekom od jela. "Muzeji šunke" su izuzetno posećeni, te svakodnevno, pogotovo u vreme ručka možete videti da neko izlazi iz mesare-restorana, makar sa sendvičom za poneti, u ruci.

Početkom 2015, u ovom kraju, u kripti starog Manastira Convento de las Trinitarias Descalzas de San Ildefonso pronađen je Servantesov grob, skoro 400 godina nakon njegove smrti.

U delu grada Huertas, u prizemnom delu jedne od kuća sa natpisom Fabrica de Churros y Patatas Fritas (Fabrika ćurosa i čipsa/pomfita), u dubokom kazanu sa vrelim uljem videćete kako se pravi originalni čips od krompira koji su Španci prvi put doneli iz Latinske Amerike, kao i ćuros, dugački štapići u obliku tulumbe od mekanog testa koji se služe uz toplu čokoladu. Na istom mestu možete i kupiti tek ispržene proizvode.

Osim čipsa od krompira, kao deo ostavštine iz bivših kolonija Španci su do danas održali običaj umetnosti pravljenja napitka tople čokolade. U najpoznatijoj čokolateriji u gradu San Hines (San Gines) osnovanoj 1894, u pasažu Pasadizo San Gines 5 (kod istoimene crkve, u centru grada), još uvek se od šest popodne sve do ranog jutra, traži mesto više. Gusta topla čokolada, servirana sa slatkim valjkastim testom - ćurosom koji se umače u nju - "ćokolate kon ćuros" ("chocolate con churros") odličan je izbor za užinu ili dezert, ali i tipični madridski doručak. Prema receptu iz XIX veka, u lokalu se pravi i kakao prah za toplu čokoladu - istu koju ste pili u čokolateriji. Po ceni od par evra možete kupiti lepo upakovanu kutiju sa uputstvom za upotrebu na španskom i engleskom.

Samo par ulica dalje, posetite čuveni Monasterio de las Deskalzas Reales (Monasterio de las Descalzas Reales - "Kraljevski manastir bosonogog sestrinstva"). Manastir je u XVI veku osnovala Huana Austrijska (Juana), sestra tadašnjeg španskog kralja, za ženski deo španske aristokratije - bogate neudate plemićkinje, ili one koje su postale udovice. Zbog bogatstva u umetničkim delima i novcu koje su ovde donosile, vrlo brzo po osnivanju manastir je postao jedan od nabogatijih u Evropi. Danas je muzej.

Iako red za ulaz nije dugačak kao onaj za Muzej Prado ili Kraljevsku palatu, ovaj manastir u samom centru grada značajan je zbog toga što je u njemu vremenom formirana impozantna zbirka umetničkih predmeta iz perioda između XV i XVII veka.

U Madridu živi velika latinoamerička zajednica. Stanovnici bivših španskih kolonija vremenom su ovde pristigli u potrazi za zaposlenjem, rade mahom slabije plaćene poslove i žive uglavnom u stambenim blokovima u predgrađima. Osim njih, tu su i mnogobrojni Indiosi, Afrikanci i Kinezi, a sa njima i radnje sa jeftinom kineskom i drugom robom u sporednim ulicama najužeg centra. Tokom jesenjih i zimskih meseci, u Madridu ćete videti ulične tezge prodavaca pečenog kestenja (castañas), kukuruza i slatkog krompira (ukusa između krompira i bundeve), biljke koja je stigla iz Južne Amerike.

U istočnom delu centra, duž ulice sa drvoredima i fontanama - Paseo del Prado nalazi se niz velelepnih građevina. Duž ove široke avenije sa velikim središnjim ostrvom za pešake, u zelenilu uz kamene česme i spomenike nalazi se raskošna Neptunova fontana - Fuente de Neptuno. Sa leve i desne strane kolovoza videćete zdanja nekoliko ministarstava, muzeja i mnoge druge javne zgrade.

U aveniji listopadnog drveća smestio se jedan od tri najčuvenija madridska muzeja - Tisen Bornemisa (Thyssen-Bornemisza - evropsko slikarstvo od XIII - XX veka), a sa suprotne strane ulice i čuveni Prado (Museo Nacional del Prado), mesto remek-dela najpoznatijih španskih slikara (Velazques, Goya, El Greco, Murillo), velike kolekcije slikara italijanske renesanse i jedne od najvećih zbirki slika Hijeronima Boša (Hieronymus Bosch).

Dok čekate u često podugačkom redu za ulaz u Prado, možete kupiti zanimljiv suvenir. U blizini reda skoro svakodnevno svoj kamperski stočić smešta stariji gospodin, sa sunđer-mastilom i pečatima - slovima, dok na podu pored njega leže različiti plakati sa oslikanim toreadorima i flamenko igračicama. Po ceni od nekoliko evra, na plakat za koridu ili flamenko ispisaće vaše ime, pa pri povratku kući više niko neće moći da kaže da niste bili učesnik koride ili zvezda flamenka!

Iza muzeja Prado, na uzvišenju se nalazi Katedrala Svetog Jeronima iz XV veka (Iglesia de los Jeronimos), a malo dalje i Kazon de Buen Retiro (Cason de Buen Retiro), mesto gde počivaju bivši španski kraljevi. U ulici Paseo del Prado videćete i luksuzne starinske hotele (Hotel Ritz, na primer) smeštene u velikim starinskim zdanjima.

Na severnom početku avenije, na raskrsnici jedne od gradskih arterija - Kalje de Alkala (Calle de Alcala) nalazi se jedna od najprepoznatljivijih tački grada - trg Placa de Sibeles (Plaza de Cibeles). U osnovi raskošne, kružne fontane, nalazi se travnjak sa skulpturom maloazijske a kasnije i starogrčke boginje Sibele koja sedi u kočijama upregnutim lavovima. Na obodu trga je takođe kolosalna zgrada vredna pažnje - Glavna pošta (Palacio de Comunicaciones) s početka XX veka.

Severnije od Trga Sibeles, ulica Paseo del Prado dobija novi naziv: Paseo de Rekoletos (Paseo de Recoletos), na čijem se kraju, pre nego što dobije treći naziv: Kasteljana (Castellana) nalazi trg Plasa de Kolon (Plaza de Colon - "Trg Kolumba"). Osim Nacionalne Biblioteke, Muzeja knjige i Nacionalnog arheološkog muzeja, najprepoznatljiviji deo trga je upravo spomenik Kolumbu (na španskom - Cristobal Colon), okrenutom ka zapadu - Americi koju je "otkrio".

U južnom delu Paseo del Prado, na donjem obodu Botaničke bašte sa leve strane videćete kratku pešačku "ulicu", pasaž uz park - Kalje de Klaudio Mojano (Calle de Claudio Moyano), u kojem se nalaze drvene, u svetlo plavo ofarbane, pokrivene kućice-tezge za prodaju antikvarnih knjiga. Sa suprotne strane nalazi se gvozdena ograda prelepog zdanja Ministarstva poljoprivrede, a preko puta i staro zdanje železničke stanice Atoće, čije su grafitima išarane zidove u vreme naše posete veoma temeljno strugala njih trojica iz Gradske čistoće.

Osim novog dela železničke stanice sa koje polazi i brza železnica za Sevilju, Atoća (Atocha) je pre svega poznata po starom zdanju čiju interesantnu unutrašnjost ne bi trebalo propustiti. Unutar velikog, staklenog krova, u prednjem delu na gornjem nivou nalazi se restoran koji podseća na starinske paviljone staklene bašte, dok je u donjem središnjem delu velika tropska bašta sa visokim palmama i drugim tropskim biljem koje se tokom celog dana zaliva iz prskalica. Unutar bašte, između biljki popločani su putići i postavljeni kandelabri, a duž oboda i niz drvenih klupa. Na samom kraju bašte nalazi se jezerce ukrašeno velikim kamenjem i mnoštvom vodenih kornjača koje se brčkaju u zelenoj vodi. Na kraju stare staklene zgrade, sa desne strane nalazi se informacioni desk, a iza njega i prolaz kroz koji se ulazi u novi deo železničke stanice.

Preko puta Atoće, sa leve strane nalazi se moderna, arhitektonski neobična crveno-srebrno-crna zgrada. Ovaj futuristički spomenik treći je od tri najčuvenija madridska muzeja: Centro de Arte Reina Sofia (Muzej kraljice Sofije), a po mišljenjima mnogih poznavalaca umetnosti - najbolji muzej u gradu. U muzeju se nalaze remek dela moderne umetnosti (XX vek), između ostalog i čuvena Pikasova „Gernika“ ("Guernica").

Istočno od železničke stanice Atoće, u ulici Paseo de la Reina Kristina videćete Panteon de Hombres Ilustres (hram gde su smešteni neobično dekorisani sarkofazi znamenitih Španaca), a u ulici ispod njega i interesantnu "Kraljevsku fabriku tapiserija" - Real Fabrika de Tapises (Real Fabrica de Tapices). U jednostavnoj zgradi od opeke čiji izgled zaista podseća na stare fabrike, nalazi se veoma zanimljiv muzej srednjovekovnih i onih nešto novijih tapiserija.

Centar španske prestonice smestio se otprilike između dve velike pravougaone zelene površine, dva parka - "levog i desnog plućnog krila grada", kako Madrilenjosi ("Madrileños" - Madriđani) vole da ih nazivaju. "Levo plućo krilo" je park kod kraljevske palate (Palacio Real), dok "desno" predstavlja nadaleko poznat El Retiro park, čiji se južni obodi naziru preko puta stanice Atoća.

El Retiro ili Parque del Retiro ("Mesto odmora") ne važi samo za najlepši gradski park površine 125 hektara, već i savršeno mesto za šetnju šljunkovitim alejama listopadnog drveća od kojih svaka ima svoj naziv, između mnogobrojnih fontana i prelepih spomenika na trgovima u samom parku. Najčuveniji deo nalazi se kod spomenika kralju Alfonsu XII (Monumento a Alfonso XII) sa dva niza polukružnih kolonada i velikim jezerom Estanke (Estanque). Ako je lepo vreme, možete iznajmiti čamac na vesla i osamiti se u sredini jezera.

Unutar parka, prelepa staklena Kristalna palata (Palacio de Cristal) sa jezercem i veštačkim gejzirom mesto je održavanja izložbi, kao i susedno zdanje sa fasadnim pločicama Palacio de Velazques (Palata Velaskez). Posle aleje Paseo del Paraguay, na zapadnoj strani parka nalazi se velika negovana bašta niskog, umetnički potkresanog drveća, dok vas na istočnom delu čeka lepo uređeni deo parka Hardins de Sesilio Rodriges (Jardins de Cecillio Rodriguez). U parku se nalazi i najstarije stablo u Madridu (iz XVII veka).

Nalik Central parku u Njujorku, El Retiro je obavezna "stanica" turista u posti Madridu, mesto gde svakog jutra džogira priličan broj gradske populacije, deca se igraju na za njih opremljenim igralištima, a oni stariji okupljaju u jednostavnim baštama malenih kafea. Sudeći prema natpisu na stočiću koji je stariji gospodin postavio u parku, u El Retiru postoje i "profesionalni čitači sudbine". Dok je gospodin gledao u karte jednom mladiću, malo dalje, kod fontane Plaza de Nicaragua dva momka su u sred bela dana razmenjivala sumnjive "kesice" sa trećim.

Ako iz El Retiro parka izađete kroz kapiju na severnoj strani, naći ćete se tačno preko puta kapije Puerta de Alkala (Puerta de Alcala) izgrađene za vreme vladavine Burbonaca, krajem XVIII veka. Jedna od nekadašnjih pet kapija grada, predstavljala je nekadašnji istočni ulaz u grad, put do čuvenog univerzitetskog mesta Alkala de Henares.

Puerta de Alkala nalazi se u istoimenoj ulici Kalje de Akala (Calle de Alcala), koja direktno vodi ka zvaničnom centru modernog Madrida, na trg Puerta del Sol ("Kapija Sunca"), mesta još jedne od nekadašnjih pet kapija grada, iz XV veka, koja više ne postoji.

Na trgu koji se skraćeno zove Sol, na pločniku ispred ulaza u Glavnu poštu, nalazi se obeležena nulta tačka merenja svih rastojanja od prestonice ka unutrašnjosti. Na centralnom trgu, nalik onoj u Beogradu stoji statua kralja Karla III na konju. Mnogo poznatiji bronzani spomenik ovog trga posvećen je Medvedici koja se propinje na drvo (voćke) madronje (madroña), zaštitnom znaku grada koji se nalazi i na grbu.

Od trga Puerta del Sol ka severu počinju dve kratke paralelne pešačke ulice: Kalje de Presiados (Calle de Preciados) i Kalje del Karmen (Calle del Carmen), ispresecane malim poprečnim ulicama koje ih povezuju. U njima se nalaze radnje, kao i veliko zdanje lanca najpoznatije španske robne kuće El Korte Ingles (El Corte Ingles). Velika bela zgrada sa ispupčenim plastičnim pločicama nije se ni malo promenila od 1979. kada sam kao dete prvi put bila u njoj - samo je sadržaj drugačiji. Španci su veoma ponosni na El Korte Ingles i bilo šta da vam u zemlji zatreba, većina njih uputiće vas upravo na ovo mesto.

Ako šetajući jednom od dve pomenute trgovačke ulice dođete do samog kraja, nakon par minuta naći ćete se u ulici Gran Via, omiljenom mestu mlađe populacije. Iako je bije glas da u večernjim satima nije uvek bezbedno mesto, ulicom možete prošetati i preko dana i videti njene radnje, kafee, diskoteke, seksi šopove, kao i radnje brze hrane (nije loše da zapamtite lokacije lanca "Mc Donald’s" restorana, jer Madrid "pati" od iste boljke kao i Beograd - nedostatak javnih toaleta).

Ono što će vam u ovoj ulici privući pažnju je izgled zgrada koje se unekoliko razlikuju od onih u ostatku Madrida. Visoki, obli ili stepenasti soliteri sa šumom četvrtastih prozora, poređani sa obe strane ulice, neodoljivo podsećaju na njujorške solitere iz 20-tih i 30-tih godina XX veka, kada su i podignuti.

Najtipičniji soliter nalazi se na zapadnom kraju ulice, preko puta trga Plasa de Espanja (Plaza de España - Trg Španije), na kojem se pored jezerceta u maslinjaku smestio visoki beli spomenik Servantesu (Miguel de Cervantes). U podnožju spomenika nalaze se bronzane figure Don Kihotea (Don Quijote) na konju i Sančo Panse na magarcu, ispred kojih se turisti fotografišu kako bi se ovekovečili ispred čuvenih boraca protiv vetrenjača. Iznad njih, na spomeniku sedi i svoje likove posmatra slavni pisac. Interesantno je da su Šekspir i Servantes, zvanično najslavniji pisci ikada umrli istog dana - 23. aprila 1616. godine. Ovaj datum Ujedinjene Nacije su proglasile Danom knjige i izdavaštva.

Nedaleko od Trga Španije, na samom početku parka na uzvišenju Španci su pre više od 40 godina smestili jedinstveni poklon Egipta španskom kralju Huan Karlosu. Templo de Debod je 2200 godina star egipatski hram premešten iz doline Nila, koji je izgradnjom Asuanske brane trebalo da bude potpuno potopljen. Prilikom postavljanja hrama, okolni plato je popločan i izgrađeno pravougaono veštačko jezero na kojem su postavljene dve kamene kapije hrama. Poseta hramu je besplatna, te ako ste ljubitelj starog Egipta ovo je možda prilika da provirite u jedan ne tako impozantan, ali ipak autentičan egipatski hram.

Ako od hrama krenete ka jugu, vratićete se u zonu užeg centra grada i proći pored Kraljevske palate (Palacio Real) na Trgu Orijente (Plaza de Oriente), koju su u XVIII veku izgradili Habsburgovci, pošto je prethodna uništena u požaru. Španska kraljevska porodica više ne živi u ovoj palati, ali je povremeno koristi u ceremonijalne svrhe, te je jedan deo zdanja pretvoren u muzej (50 od 2800 prostorija). Kao i u većini evropskih palata, veliki broj eksponata i ovde čine nameštaj i umetnički predmeti iz perioda od XVII do XX veka.

Južno od velike ulazne kapije od kovanog gvožđa, nalazi se nova Katedrala Almudena (Catedral de la Almudena) na kojoj su radovi počeli u XIX veku, da bi je nakon više od 100 godina, tek 1993. svečano otvorio papa Jovan Pavle II (bronzani spomenik u njegovom obličju postavljen je ispred ulaza u crkvu). Unutrašnjost crkve je impozantna, pogotovo krovni deo sa lukovima u neogotskom stilu, ukrašen u kombinaciji šara u boji, dok se na mestu oltara nalazi dvostruko stepenište na čijem se vrhu nalazi statua Bogorodice kojoj je crkva posvećena. Stari kraljevski manastir Real Monasterio de la Encarnacion, nalazi se nešto severnije.

Sa druge strane kraljevskog kompleksa, nalazi se zgrada Teatro Real ili Teatro de la Opera (Kraljevsko pozorište i Opera), a između njih i manji, lepo uređeni park na Trgu Orijente ("Istočni trg" - po položaju u odnosu na palatu) iz 1810. godine. Osim drvoreda i kamenih skulptura španskih monarha, koje su zbog lošeg proračuna arhitekte bile preteške za krovnu konstrukciju palate pa su završile u parku, videćete i umetnički potkresane živice, dok u samom središtu stoji veliki spomenik kralju Filipu IV sa kaskadnom fontanom.

Ako je Puerta del Sol nalik beogradskom Trgu republike, onda je nešto dalja Plasa Major (Plaza Mayor - "Glavni trg") njena starija i lepša verzija, nastala 1620. godine. Veliki pravougaoni plato kroz koji se sa svih strana ulazi kroz lukove, zatvoren starim zgradama crvenkaste boje, na kojem se nalazi statua kralja Filipa III na konju, nekada davno bio je centar gradskih zbivanja, pijačne trgovine, ali i zabave - često krvave, kako je i dolikovalo onom vremenu.

Na trgu su bivale upriličene borbe bikova, viteški turniri, kao i javna suđenja i pogubljenja u doba Inkvizicije. Danas na ovom prelepom trgu nema ničeg što bi podsećalo na ove ružne slike, već njim dominiraju oslikane zgrade nekadašnje Glavne pekare (Casa de la Panaderia) i Glavne mesare (Casa de la Carneria), "tapas" restorani, kao i radnje sa suvenirima i proizvodima starih zanata, pod kolonadom i lukovima.

Trg Plaza Mayor povezan je sa okolnim uličicama putem nekoliko visokih, lučnih prolaza ispod zgrada na trgu. Prošavši kroz južni prolaz u daljini možete videti dva tornja čuvene Katedrale Svetog Isidra (Catedral de San Isidro), zaštitnika Madrida.

U jugozapadnom delu trga nalazi se prolaz Arko de Kućiljeros (Arco de Cuchilleros), čije stepenice vode nizbrdo ka jednoj od najkraćih i najstarijih ulica Madrida, srednjovekovnoj Kalje de Kućiljeros (Calle de Cuchilleros) - "ulici majstora kuhinje". Da ovo nije samo slučajni naziv ulice, uverićete se kada se spustite stepenicama. U ulici ne dužoj od 200 m, sa leve i desne strane ugledaćete nekoliko restorana koji nose starinski naziv „meson“ ("kuća obroka"), otvorenih na mestu nekadašnjih gostionica nastalih u XVIII veku.

Prema zakonu iz XVIII veka, "mesoni" nisu smeli da prodaju svoju hranu, već samo da skuvaju i posluže ono što bi gost doneo sa sobom - naziv "restoran" bio je dozvoljen za korišćenje samo nekolicini gostionica koje su služile jela francuske kuhinje.

Godine 1725, tokom vladavine francuskih Burbonaca u Madrid se doselio francuski kuvar Žan Boten (Jean Botin) u pratnji svoje supruge Austrijanke. U ulici Kućiljeros na broju 17, otvorili su gostionicu "Boten" ("Botin"). Iako je posao išao dobro, pošto nisu imali dece restoran je nakon njihove smrti nasledio suprugin nećak (na španskom "sobrino") te je lokal promenio ime u ono koje i danas nosi: Sobrino d’ Boten (Sobrino de Botin - "Botenov nećak"). Kao svojevrsni kuriozitet, u analima restorana ostalo je zabeleženo da je „izvesni“ student, budući mladi slikar Fransisko Goja (Francisco Goya), 1765. godine radio u ovom restoranu kao perač sudova!

Iako je restoran veoma nepretenciozan, spada u bolje ali ne važi za najbolji, niti najprestižniji, veliki broj kako "Madrilenjosa" koji neguju tradiciju, tako i turista redovno svraća u njega (makar i samo da slika njegovu unutrašnjost), jer restoran Sobrino d' Boten je i zvanično najstariji (a još uvek postojeći) restoran na svetu. O ovoj tvrdnji postoji i sertifikat, uramljen u prizemlju, koju je izdala Ginisova knjiga rekorda. Lokalne specijalitete - mladu svinjetinu i jagnjetinu, u restoranu su tokom proteklih vekova naručivali neki od najpoznatijih ljudi na svetu, kao na primer pisac Ernest Hemingvej tokom učešća u Španskom građanskom ratu, 1930-tih.

Osim prizemnog dela sa izlogom u kojem se nalazi i kuhinja, iza čijih se vrata nazire starija krupna kuvarica obučena kao sa slika holandskih majstora iz XVIII veka, restoran je pre nešto više od 150 godina proširen i na tri gornja sprata. Enterijer gornjih spratova uređen je u stilu XVII veka, sa crno-belim podnim pločicama, drvenim trpezarijskim kredencima, starinskim servisima za ručavanje i svećnjacima postavljenim na bele stolnjake. Ako se odlučite za večeru u suterenu zgrade, sedećete među lukovima ostataka hrišćanskih odbrambenih zidina iz XII veka, na čijim je temeljima zgrada 1590. godine i podignuta.

I u ovoj ulici, u nekom od restorančića možete probati tradicionalno špansko meze - "tapas". Tapas može biti bilo koje jelo, u malim količinama: parčići Špancima omiljene bebi prasetine, krvavice, lignje, školjke ili bakalar, ili možda samo krompirići, sočivo ili masline. Tu je i tradicionalna "paelja" (rižoto sa morskim plodovima) ili "Rabo del Toro" - rep bika (posrnulog tokom koride), u pikantnom sosu.

Blizu Trga Major nalazi se istoimena ulica Kalje Major (Calle Mayor), nekada glavna gradska ulica. Nešto dalje naići ćete na trg Plasa de la Vilja (Plaza de la Villa - "Gradski trg"). Osim geometrijski potkresane trave i statue Don Alvara - markiza Santa Kruza, na trgu dominiraju tri stara zdanja od kojih su dve poznatije Kaza de la Vilja (Casa de la Villa - Gradska kuća) iz XVII veka i nekadašnja kuća nećaka najčuvenog španskog inkvizitora - Kardinala Sisnerosa (Cisneros), iz XVI veka.

Ukoliko se u Madridu zateknete u nedelju, svratite na buvlju pijacu - Mercado El Rastro. Svakog dana nedelje od 9 do 15 h, u spletu ulica samo 5 minuta peške južno od centra, sve do donje ulice Ronda de Toledo, na improvizovanim tezgama građani Madrida iznesu sve što možete i ne možete da zamislite. Od najrazličitije kineske robe (u okolnim ulicama postoji veliki broj kineskih radnji), svih vrsta odeće, nakita, pozamanterije, umetničkih slika, maskirnih uniformi i gas-maski, drvenih igračaka... na jednom mestu na trgu deca razmenjuju sličice. Madriđani savetuju da je na buvljaku najvažnije sačuvati novčanik, te velika većina posetilaca svoje rančeve i torbe ovde nosi na stomaku, ispred sebe.

Najzanimljiviji deo buvljaka čine antikviteti, uglavnom izloženi na ulici ispred antikvarnica. Od nameštaja, svećnjaka i mesinganih ukrasa za vrata, preko porcelana i keramičkih pločica i starih, umetnički ukrašenih sertifikata o rođenju (krštenice)... sve ovo možete pronaći ako odvojite vreme za šetnju ovim buvljakom bizarnog naziva. Naime, značenje naziva "El Rastro" potiče od krvavog traga zaklanih životinja koje su ovim ulicama svojevremeno nošene do obližnje centralne mesare!

Na južnom kraju El Rastra (većina ulica se spušta nizbrdo), naići ćete na skver Puerta de Toledo (Kapija Toleda) sa trijumfalnom kapijom, još jednom nekada južnom kapijom grada, u smeru ka staroj prestonici Španije - Toledu.

Ono što u Madridu ne bi trebalo propustiti je najpoznatija korida u zemlji i najveća na svetu - Plaza de Toros Las Ventas. Ogromno kružno zdanje od crvenkaste cigle sa intarzijom šarenih asulehosa (dekorativnih pločica), može da primi 25 000 posetilaca. Korida je sagrađena u mudehar stilu (spoj španske gotike i arapske-mavarske arhitekture) 1929. godine i nalazi se nekoliko autobuskih stanica (ili 2 - 3 stanice metroa) istočno od centra grada (Puerta del Sol).

Ako se u Madridu zateknete između marta i oktobra, i rezervišete ulaznice (može i putem interneta), bićete ne samo posmatrači borbe toreadora na život i smrt sa bikom kao dostojnim protivnikom, već i svedoci junačke borbe za dominaciju, dovedene do stepena umetnosti.

Iako je to sve manje slučaj, a društva za borbu za prava životinja postaju sve glasnija u tome da se korida ukine, i danas toreadori spadaju u neke od najcenjenijih i najbogatijih ljudi Španije. Viteštvo toreadora često se izjednačava i sa junaštvom bika.

Preparirana poprsja bikova koji se nisu tako lako predali i koji su pre fatalnog ishoda uspeli da usmrte više poznatih toreadora, nalaze se na zidu ljutitih izraza lica, u okviru stalne postavke Muzeja koride (Museo Taurino) u kompleksu koride. Borbe sa bikovima održavaju se nedeljom, a tokom maja i svakodnevno (za vreme Festivala Svetog Isidra - zaštitnika Madrida).

Mog mladog prijatelja, Španca koji inače nije naročit ljubitelj koride, baš zbog ubijanja, pitala sam da li bi pod pritiskom Društva za prava životinja i sve glasnijih preporuka Evropske unije Španija eventualno pristala da spektakl preinači utoliko da na kraju bik ne bude žrtvovan (nalik susednom Portugalu), i dobila odgovor: Stvar i jeste u tome da se bik ubije, jer je korida umetnost nadmudrivanja i dominacije između čoveka i životinje - bez smrti jednog od njih dvoje, više ne bi bila ono zbog čega postoji! Slagali se ili ne, nakon ovakvog odgovora dovoljno je samo reći: Olé!