UMETNOST PUTOVANJA . . . . . . . . . . . . . . . . . The ART of TRAVEL: 2014-10-19

2014/10/25

HRVATSKA / Istra

* Tekst i fotografije na blogu deo su publikovanog teksta o Istri, zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik RS, br. 104/2009 i 99/2011.

*The text and photographs on the blog are parts of the published article on Istria, protected by copyright and related rights: Official Gazette of the Republic of Serbia, Nos. 104/2009 and 99/2011.

Šetnja po Istri...

„Letujte tamo gde su vam letovali roditelji“, bio je slogan Hrvatske turističke zajednice čiji su bilbordi leta 2010. preplavili Beograd. I zaista, mnogi od nas sećaju se detinjstva kada su se planovi za predstojeći letnji raspust neizbežno završavali negde na potezu između Umaga i Cavtata. Odavno više nije tako, ali se stvari ipak vremenom menjaju i veliki broj turista iz ovih krajeva, ponovo se vraća u prelepu Istru...

Zbog značajnog broja pripadnika italijanske manjine i činjenice da je njen veliki deo do Drugog svetskog rata vekovima bio deo Republike Venecije (kasnije Italije), gradovi i gradići Istre arhitektonski se donekle razlikuju od mesta centralne Dalmacije. I sam duh stanovnika najvećeg jadranskog poluostrva, doprineo je tome da ponesu naziv kao da su deo potpuno odvojenog etniciteta - Istrani. Neki od njih iz jugozapadnog dela Istre (pretežno italijanskog porekla), još uvek se služe takozvanim „istarskim“ jezikom, varijacijom italijanskog sa jakim korenom latinskog.

Za razliku od ostalog dela hrvatskog primorja, osim same obale poluostrvo Istru zanimljivim čine i mala mesta u kopnenom delu, na par desetina kilometara od mora, kao čuveni Motovun, na primer. Kamene kuće pastelnih boja u selima smeštenim na vrhovima brda, sa crkvenim tornjevima koji štrče u središtu, svojom arhitekturom neodoljivo podsećaju na zdanja u samo dvestotinak kilometara udaljenoj Veneciji, a položajem na obronku brda – na italijansku provinciju Toskanu.

Osim mletačkih gradića na vrhovima brda, Istra je poznata po vinogradima i vinu, ali i po neobično cenjenoj i skupoj gljivi (150 – 4000 evra za 1 kilogram), još neobičnijeg naziva – tartuf. Skupi i retki beli tartuf, ali i češći i nešto jeftiniji crni, obično rastu na 10 – 30 cm ispod zemlje, tik uz plitko korenje listopadnog drveća (pretežno hrasta). Iako ih ima i u šumama Srbije, zbog značajne količine tartufa (naročito belih) Istra spada u jedan od najpoznatijih regiona Evrope. Na pijacama većih gradova ovog poluostrva, naročito u Rovinju, uvek ćete naići na lepo upakovane proizvode od tartufa, gljive čiji jak ukus neobično podseća na mešavinu pečurki, belog luka i francuskog sira rokfor (roquefort).

Osim tarfufa mariniranih u teglicama, na pijaci možete kupiti i sos od: belog luka, pečuraka i tartufa, maslinovo ulje sa aromom najčešće belog tartufa, ali i bagremov med sa tartufima. Neka jela od tartufa danas možete kupiti i u lokalnim samoposlugama - umesto uobičajenih sa na primer sirom, jedna istarska fabrika testenine proizvodi njoke sa tartufima.

Još tokom srednjeg veka znalo se da svinje obožavaju tartufe, te su ih ljudi nekada koristili kako bi došli do ovog delikatesa kome se pripisuju i svojstva afrodizijaka. Ipak, kada pronađe tartuf, svinju je veoma teško odvojiti od istog, te se za pronalaženje ove podzemne gljive već neko vreme koriste za to specijalno obučeni psi.

Ali, vratimo se istarskom primorju... U odnosu na turističku posetu, kao i njihov istorijsko-kulturni značaj, osim Pule na jugu, dva najznačajnija, primorska gradića Istre svakako su Poreč i Rovinj.

Svojim interesantnim položajem - produženom poluostrvu na obronku strmog brda, mletačkim, kamenim kućama pastelno žutih, okerastih i ružičastih, ali i jarkih crvenih, plavih i tamno smeđih nijansi, Rovinj svake godine privlači izuzetno veliki broj turista. Osim rimskog amfiteatra u Puli (Pulske arene), nekadašnji italijanski Rovigno verovatno je najposećenija stanica mnogobrojnih, pretežno italijanskih i nemačkih turista na obilasku Istre. Atmosfera renesansnog, mediteranskog gradića oseća se u šetnji strmim, kamenom popločanim ulicama, između zidova kuća koje su ponekad toliko blizu da ih možete dodirnuti obema rukama, sa vešom koji se suši poređan na kanapu visoko iznad vaših glava. Ulice, ali i kafeterije, taverne i suvenirnice, tokom jula i naročito avgusta prepune su stranaca naoružanih fotoaparatima, te je ponekad teško probijati se kroz ovakvu gužvu.

Na vrhu strmog brda, na platou se smestila Crkva Svete Eufemije, zaštitnice grada. Unutrašnjost crkve ukrašena je u baroknom maniru tipičnom za katoličke crkve u okruženju. Iako će vas naizgled nesigurno, drveno stepenište možda odvratiti, nemojte propustiti da se popnete na 62 metara visok crkveni toranj, sa kojeg se pružaju fantastični panoramski pogledi na Rovinj, uvale i ostrvca uz samu obalu.

Između Rovinja i Poreča, jednim delom uz samu magistralu nalazi se interesantan, desetak kilometara dug prirodni zaliv - ušće reke Pazinčice u Jadransko more – Limski kanal. Zelena reka koja se ogleda u zelenilu okolnih brda i liči na fjord ili klisuru, u stvari je potopljena krečnjačka dolina prosečne širine od oko 600 metara. Po kanalu plove turistički brodići, na obali niču restorani, a sam zaliv poznat je i po uzgoju školjki (ostrige i mušule). Ime „Limski“ dobio je po nekadašnjoj granici (na latinskom – limes) strorimskih provinicija Italije i Dalmacije.

Za razliku od kitnjastijeg i većeg Rovinja, samo sat vremena vožnje udaljeni gradić Poreč (nekadašnji italijanski Parenzo), živi nešto malo mirnijim životom. Sa starim gradom smeštenim na manjem, izduženom poluostrvu i razuđenom obalom, popularnija je destinacija za klasično letovanje. U porečkim uvalama istočno od centra – Plavoj i Zelenoj laguni, do kojih stazom u šumarku između visokih borova i pinija vozi turistički vozić, nalaze se stenovite i šljunkovite plaže, tipične za ovaj deo jadranske obale. U ovim uvalama nalaze se i neki od najluksuznijih hotela i kompleksa apartmana u čitavom regionu, sa raznovrsnim sadržajima i uređenim, šljunkovitim plažama (Hotel Laguna Mediteran, Hotel Zorna, Hotel Delfin, itd).

U centru starog dela Poreča, u ulici paralelnoj sa glavnom, nekada starorimskom - Dekumanovom, nalazi se jedno od 6 mesta na listi UNESCO-ve kulturne baštine na tlu Hvatske. Ranovizantijska, Eufrazijeva bazilika sagrađena je tokom V i VI veka, na obzorju hrišćanstva u Evropi, za vreme vladavine čuvenog vizantijskog cara Justinijana. Poznata je po jednostavnoj, jednobrodnoj konstrukciji vezanoj za period ranog hrišćanstva, kao i predivnim geometrijskim dekoracijama u raznobojnom mermeru. U crkvi se nalaze i mozaici (unutar zdanja i u dvorišnom delu) sa predstavama iz života Hrista, pokrovitelja crkve biskupa Eufrazija, kao i medaljonima sa likovima svetaca i mučenika. Obzirom da je sagrađena na temeljima jedne ranije crkve, neki mozaici potiču čak iz III veka. U dvorišnom delu crkve videćete i najpoznatiji mozaik - sa ribom (ranohrišćanska predstava Hrista), koju u gradu možete kupiti kao suvenir, magnet, ili motiv na razglednici. U jednom delu kompleksa nalaze se ostaci mermerne krstionice.

Sa vrha nevelikog zvonika Eufrazijeve bazilike, ispod teških gvozdenih zvona puca pogled na razasute, zagasito crvene i smeđe krovove starog Poreča. Na par kuća od same bazilike, pogled dopire do velike, kamene kuće sa dvorištem – ateljea sa prodajnom galerijom poznatog slikara Potočnjaka

U daljini, sa zvonika se vidi riva sa kafeterijama, na koju tokom letnjeg perioda svakodnevno pristaju brodovi sa jednodnevnog izleta za Veneciju. U blizini rive nalazi se i jedna od dve preostale kule nekadašnjih, srednjovekovnih zidina – Rotonda. Na nivoima unutar kule, ali i na njenom vrhu danas možete uživati u koktelima lokalnog kafea, sa pogledom na veći deo Poreča, oko vas.

Ipak, ako se u Poreču zateknete tokom leta, nemojte otići a da niste probali sladoled. Da li će to biti onaj industrijski koji je veoma dobrog kvaliteta i prodaje se po kugli, ili onaj koji u centru grada u svojim poslastičarnicama prodaju mnogobrojni pripadnici albanske manjine, odluka je na vama. U oba slučaja nećete pogrešiti, jer Poreč je poznat po sladoledu.

Boraveći u Istri, po ceni od oko 50 evra, možete se odlučiti za jednodnevni izlet brodom u Veneciju. Svakoga dana, iz luke Poreča, Rovinja i Pule, oko 8 sati ujutro, brzi katamarani polaze put Mletačke republike i u njen centar stižu oko 10 sati. Na raspolaganju vam je oko 5 - 6 sati, pre nego što na doku u južnom delu ostrva Venecije (Dorsoduro) brodovi ne krenu nazad na svoj jednočasovni put kroz venecijansku lagunu, a onda dobivši na ubrzanju, otvorenim morem zaplove nazad za Istru...

2014/10/24

GRČKA / Krit (Crete)

* Tekst i fotografije na blogu deo su publikovanog teksta o Kritu, zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik RS, br. 104/2009 i 99/2011.
*The text and photographs on the blog are parts of the published article on Crete, protected by copyright and related rights: Official Gazette of the Republic of Serbia, Nos. 104/2009 and 99/2011.

Svi postovi o GRČKOJ:

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2015/11/grcka-solun-thessaloniki.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/05/grcka-halkidiki-chalkidiki.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/07/grcka-etno-selo-stari-pantelejmon.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/06/grcka-pela-pella-i-vergina-aegae-u.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2014/10/grcka-janjina-ioannina.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2014/11/grcka-obala-jonskog-mora-ionian-coast.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2015/09/grcka-ostrvo-krfcorfu-top-10.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2015/06/grcka-jonsko-more-ostrva-paksos-i.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2015/11/grcka-meteori-meteora-monasteries.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/03/grcka-delfi-apolonovo-svetiliste-i-ski.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/12/grcka-atina-athens-top-10.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2014/10/greece-athens-top-10.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2018/02/grcka-atina-akropolj-i-agora.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2014/09/grcka-atina-athens-novi-muzej-akropolja.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2018/02/grcka-atina-severno-od-akropolja-plaka.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2018/02/grcka-atina-nacionalni-arheoloski-muzej.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2018/02/grcka-obala-atine-greece-athenian-coast.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/03/grcka-korint-epidaurus-mikena.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2014/10/grcka-krit-crete.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2016/07/greece-crete-travel-guide.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2015/02/grcka-santorini.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2014/10/grcka-ostrvo-kastellorizo.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2018/02/grcka-kuhinja-greek-cuisine.html

KRIT,
ostrvo kanjona i antičkih legendi

Kada se na jednom mestu nađu: Zevs, Tezej, Ariadna i Minos, Dedal i Ikar, prema grčkoj mitologiji to čini odličan recept za dobar zaplet! U legendu o kritskom Lavirintu isprepletene su čak tri priče, što ga čini svojevrsnom antičkom tele-novelom. Ali krenimo ispočetka...

Najveći broj ljudi iz Srbije koji letuju na Kritu, do najvećeg i najjužnijeg grčkog ostrva najčešće stižu avionom. Ipak, postoji mnogo lepši i interesantniji način da dođete Krita - kolima do Atine, a zatim iz luke Pirej brodom. Ne samo zbog toga što je plovidba duž 300 km Sredozemnog mora jedinstven doživljaj, i što ćete ukoliko je vreme lepo negde na pučini, uz Kikladska ostrva u daljini moći da vidite i po nekog delfina koji kraj ogromnog trajekta iskače iz mora kao u filmu Luka Besona "Big Blue", već i zato što na Kritu ima toliko toga da se vidi, te je automobil najbolja opcija za obilazak ostrva.

Ako ste odlučili da poverenje poklonite brodskoj kompaniji “Minoan lines”, iz Pireja ćete krenuti oko 11 h, i u glavni grad Krita (Heraklion) stići u kasnim popodnevnim satima, oko 17.30 h. Od Atine do Krita ima čak 300 km, koje super-brzi trajekti pomenute kompanije prelaze za samo 6 sati, usput preplovivši popreko dobrog dela Sredozemnog mora. Kada uplovite u Heraklion i kolima izađete iz luke, uključujete na drum sa oznakom E-75, isti autoput kojim ste iz na primer Beograda stigli do Atine - put sa ovom međunarodnom oznakom naime, završava na ostrvu Kritu.

Krit je prilično veliko, tj. dugačko ostrvo, smešteno gotovo horizontalno u pravcu: zapad – istok. Vazdušnom linijom, dugo je oko 250 km, a široko od samo 12 do oko 55 km. Osim Kipra na istoku, ono predstavlja najjužniju tačku Evrope, jer je južno od njega (osim malenog ostrva Gavdos) još samo obala Afrike.

Severni deo Krita naseljeniji je i pristupačniji od južnog. Od severa, duž gotovo celog ostrva ka jugu kreću planinski venci. U većini slučajeva, oni svoj put ka jugu (Libijskom moru), završavaju kao kanjoni u pravcu sever - jug, zbog čega je južni deo Krita često nepristupačan i manje naseljen. Da biste, na primer, kolima iz tačke A stigli u tačku B, međusobno udaljene 20-ak km, obe na južnoj obali ostrva - između kojih put ne postoji, često je potrebno da jedinim putem iz tačke A odete do severnog dela Krita, a zatim vozite do odvajanja koje vodi ponovo na jug, i dospete do tačke B, napravivši barem 50 kilometara više. Zbog nepristupačnog terena, između nekih mesta na južnoj obali ostrva moguće je stići direktno samo vodenim putem.

Ova prilična nepovoljnost za ljude, obrnuto je proporcionalna prirodnim lepotama južne strane Krita. Za razliku od prosečne severne strane, jug obiluje dramatičnim prizorima kanjona, iz kojih ponegde izviru reke ulivajući se u kristalno čisto more, pored prelepih plaža od peska ili veoma sitnog šljunka.

Jedan od najvećih evropskih kanjona - Samaria, nalazi se u zapadnom delu Krita, u podnožju Belih planina (Lefka Ori). Uz ulaznicu od par evra i prijavu svog boravka u kanjonu gorskoj službi, u ovoj 18 km dugoj klisuri možete provesti čitav dan, ili 7 - 8 sati koliko je otprilike potrebno da ga prepešačite. Za ljubitelje planinarenja, postoje organizovane turističke ture koje u kanjon ulaze sa severa – sa vrha Omalos platoa. Odatle se nizbrdo, put 2 km dugih stepenica Ksiloskalo (Xyloskalo), spuštate u kanjon, da bi posle još 16 km iz njega izašli kod južne obale Krita i sela Aja Rumeli (Agia Roumeli). U selu postoji onaj već opisani problem tačke A i tačke B, te ćete do najbližeg mesta odakle postoji put nazad ka severu, morati da doplovite brodićem, jer put ne postoji.

Slučaj je hteo da to najbliže mesto bude Hora Sfakion (Chora Sfakion), na samom jugu Krita, sedište “Korzikanaca”, kako sam ih prozvala. Ko je čitao “Asteriksa i Obeliksa” i njihovu avanturu na Korzici, shvatiće otprilike o čemu je reč. Sfakijanci su ljudi posebne sorte. Oni stariji i konzervativniji, nisu previše oduševljeni najezdom turista na Krit. Usred bela dana, i na 40 stepeni u hladu videćete ih obučene u vrstu tradicionalne nošnje, sa crnom maramomi-mrežicom obavijenom oko čela i temena, oko koje u krug vise male pletene bućkice, uz obavezne duge crne brkove. Odeždu čine crna košulja i crne čakšire, uvučene u do kolena duboke, crne kožne čizme.

Iako ovaj stajling "Ljudi u crnom" značajno doprinosi tome da izgledaju "opasno", interesantno je da su neki britanski vodiči za Krit u opisima Sfakijanaca otišli još dalje. Istina ili ne, tek u jednom od njih (iz 2005), piše da se stranim turistima oko Hore Sfakion ne preporučuje silazak van puteva, jer neki Sfakijanci (kako se tvrdi) još uvek u podnožju planina - vežbaju gađanje na živim metama!

Tokom obilaska Arheološkog nalazišta Festos na jugu ostrva, u kafanici kraj lokaliteta turistički prilično posećenoj, za jedim stolom ugledala sam krupnog Sfakijanca u kasnim 50-tim obučenog u tradicionalni kostim, vidno zadovoljnog time što je pažnja značajnog broja turista usmerena ka njemu. Ipak, u želji da ga fotografišem i nastojeći da zbog njihove reputacije budem krajnje ljubazna, zamolila sam za slikanje i dobila jedno odsečno: ohi (ne)!

U jednom britanskih travel vodiča, piše da se stranim turistima oko Hore Sfakion ne preporučuje silazak van puteva jer neki Sfakijanci (kako se tvrdi) još uvek u podnožju planina - vežbaju gađanje na živim metama

Stara fotografija stanovnika Hore Sfakion

Na južnoj strani Krita treba obići još dva mesta. Jedno od njih je 30 km južno od Retimna, u dnu kanjona skrivena plaža Preveli. Nakon što lokalni drum naglo uđe u Kanjon Kurtaliotiko (ili Kanjon Astomatos), uz jak vetar koji šiba klisurom u kojoj ćete tokom leta videti veliko, suvo korito reke, vrlo brzo po izlasku stići ćete nadomak platoa između planina, par kilometara od južne obale. Jedan prelepi osmanlijski kameni most, sa labudovima i patkama na rečici, i napušteno "selo duhova" nadomak donjeg Manastira Preveli (Moni Preveli), nalaze se podno brda iznad kojeg sa litice pogled puca na pučinu.

Kada strmom uzbrdicom izbijete na južnu obalu, oko kilometar od gornjeg Manastira Preveli (Moni Preveli) nalazi se plato - parking na litici na kojem ostavljate vozilo i krećete stepeništem nizbrdo ka plaži. Posle pređenih stotinak stepenika, uz sjajne poglede na sam kraj kanjona i pučinu Libijskog mora, stići ćete do ušća rečice u more, i peščanog spruda - plaže Preveli.

Na kraju strmog Kurtaliotiko kanjona zelena reka ulazi u more i pravi zavijutak, pa je peščana plaža na njenom kraju, sa jedne strane na rečnoj, a sa druge na morskoj obali. Ako želite da vidite kanjon, na rečnom delu plaže možete iznajmiti pedaline i krenuti uzvodno u istraživačke pohode “prašume Perućice”, jer u kontrastu sa golim vrhovima, njen donji ozeleneli deo (zbog prisustva vode) zaista podseća na prašumu.

Dok vrtite pedale svog prevoznog sredstva, iz vode pored vas izviruju, izlaze i u nju se vraćaju vodene kornjače i lete vilin-konjici, a okolni pejzaž upotpunjuje gusta šuma trske i visokih palmi. Posle oko 800 m vožnje, velike bele stene blokiraju dalji ulaz u kanjon. Parkirajte svoju pedalinu, privežite je kanapom za neki od štapova koji izviru iz vode, i nastavite peške još par stotina metara kroz čas gustiš, čas stene. Kanjon je u ovom delu dug 3,5 km, ali ni do pola nije prohodan. Ipak, u kombinaciji sa jednodnevnim odmorom na plaži, recept je za celodnevnu uživanciju.

Na levom delu Preveli plaže, u “Robinzon” stilu smestio se kafić, taverna gde možete utoliti glad, dok se sa druge strane, u malom maslinjaku sakrila minijaturna crkva.

U istočnom delu južne obale Krita, na kraju nešto pitomijeg kanjona nalazi se Matala. Mestašce ima registrovanu populaciju od 123 ljudi, a osim dva ili tri hotelčića i isto toliko apartmanskih zgrada sav ostali dnevni priliv gostiju čine posetioci koji ovde dolaze na celodnevni izlet, na predivnu plažu. Nekoliko restorana koji jednim delom stoje na stubovima na plaži, par kafića i prodavnica, i to je sve. Mesto i plaža deluju izolovano od sveta, naročito u sumrak, kada svi jednodnevni turisti koji ne letuju ovde pođu svojim hotelima.

Krajem 60-tih godina, Matalu su“otkrili” evropski hipici. Na jednom delu plaže još uvek postoji natpis u tipičnom hipi-stilu, na engleskom: “Today is life - tomorrow never comes”. Mnogo pre hipika, Homer je u “Ilijadi” zapisao da se ovde svojim brodom nasukao kralj Menelaj, muž lepe Jelene, na povratku iz Trojanskog rata.

Ono što plažu od peska i sitnog šljunka čini još zanimljivijom jesu stene koje je okružuju, naročito ona slojevita i šupljikava sa desne strane, koja se strmo spušta ka moru. U stenama postoje vidljivi tragovi udubljenja sličnih pećinama, koje su nekada davno bile deo antičkog, rimskog groblja. U kasnijem periodu poslužile su skrivanju prvim hrišćanima, a u novije vreme hipicima koji su ovde letovali. Danas, u prazne šupljine zaviruju i po njima se pentraju radoznali turisti. U nekim od otvora, nalaze se pravi mali lavirinti međusobno povezanih hodnika.

Možda niste znali, ali reč “lavirint” nastala je na Kritu. Osim na Santoriniju i još nekim ostrvima južnih Kiklada, na Kritu je pre oko 4000 godina (pre dolaska Grka) živela najstarija evropska civilizacija – Minojci. Njihovo sedište bilo je u Knososu (Palace of Knossos), na severnom delu ostrva, par kilometara od sadašnjeg glavnog grada Herakliona, a njihova civilizacija - arhitektura, zidno slikarstvo i način življenja bili su puni optimizma i toliko moderni, da se šetajući kroz iskopine i gledajući ostatke u Arheološkom muzeju Herakliona zapitate: šta je moderno doba (osim izvora energije) zaista osmislilo.

Početkom XX veka, Knosos je otkrio engleski arheolog Artur Evans. Na osnovu mnogih fragmenata koje je pronašao prilično je rekonstruisao lokalitet, usput ofarbao poneki stub (u odgovarajuću crvenu ili crnu boju), što se danas u arheologiji smatra nezamislivim. Ono što ni on, niti bilo ko drugi do sada nije uspeo da dešifruje, je minojsko pismo (Linearno A).

U doba najvećeg procvata minojske kulture, supruga legendarnog kralja Minosa (sina Zevsa i boginje Evrope), spetljala se snežno-belim Svetim Bikom, božanstvom koje je Minos dobio na poklon od Posejdona, i na svet donela čudovište: polu-bika, polu-čoveka - Minotaura. Ljutiti Minos naredio je da se ispod palate sagradi lavirint i čudovište utamniči. Zbog nekih starih, nerazrešenih računa sa Atinjanima (koji su jednom bezuspešno pokušali da osvoje ostrvo), svake godine Minotauru su prinošene žrtve u vidu 7 mladih Atinjana i 7 Atinjanki, koje je proždirao.

Kako bi prekinuo tu surovu tradiciju, mladi atinski princ Tezej, sin kralja Egeja, uz pomoć nekolicine prijatelja otplovio je na Krit da ubije Minotaura. Iako je sina molio da ne ide na put, Tezej je na kraju uspeo da ocu obeća da će crna jedra sa kojima su iz Atine isplovili, zameniti belim kada se budu vraćali, kako bi time dali signal da je zadatak uspešno obavljen i svi momci na broju.

Iako su na Krit pristigli u tajnosti, nekome to ipak nije promaklo. U Tezeja se zaljubila Minosova ćerka Arijadna, kojoj je atinski princ obećao večnu ljubav ako mu pokaže put kroz lavirint. Arijadnino čarobno klupko i mač pomogli su Tezeju da uđe u lavirint, ubije Minotaura i vrati se na sigurno, ali obećanje nije ispunio, te ga je izgleda sustigla zla sudbina. U povratku brodom za Atinu, društvance je slavilo zaboravivši da zameni jedra. Kada je jednog kasnog popodneva video crna jedra kako se približavaju Rtu Sunion, očajni kralj Egej od žalosti za sinom bacio se u more koje od tada, njemu u čast nosi ime Egejsko.

Na Kritu, saznavši da je Lavirint provaljen i Minotaur ubijen, besni Minos naredio je ubistvo Dedala, arhitekte istog, te je ovaj (u pratnji sina Ikara) odlučio da što pre pobegne sa ostrva napravivši im krila od perja ptica i zalepivši ih voskom. Verovatno svi već znaju nastavak priče o mladom Ikaru koji je poleteo suviše visoko, te je blizina Sunca istopila vosak njegovih krila, i on se sunovratio u more. Dedal je uspeo da preleti Egejsko more i bezbedno "sleti" na Siciliju.

Objedinjena ulaznica za lokalitet u Knososu i Arheološki muzej u Heraklionu (8 km od Knososa) košta oko 15 evra, ali vredi svaku paru. Zidno slikarstvo sa ljiljanima, delfinima, majmunima, mladićima koji preskaču bika i povorkom elegantnih mladih žena duge crne kovrdžave kose, oslikano je izuzetno jarkim bojama sa dominacijom crvene i crne; a zatim i Tron kralja Minosa (najstariji ikad pronađeni tron), vaze sa hobotnicama čiji pipci samo što ne ožive, morskim zvezdama i cvetovima, i prvih kada za kupanje na svetu, od terakote; zmijske boginje i zlatne minđuše u obliku pčele; sarkofazi u živim bojama i mnoštvo “dvoseklih sekira” sa šarenim drškama - simbola Minojskog kraljevstva… i sve to u vreme dok su u kontinentalnoj Evropi ljudi još uvek živeli u kolibama od blata.

Osim Knososa, na Kritu postoji još nekoliko lokaliteta gde su pronađeni ostaci ove stare civilizacije. Na mnogima od njih više nema mnogo toga da se vidi, osim u Festosu koji se nalazi 12 km od plaže Matale i u mestu Malia, oko 40 km istočno od Herakliona.

Glavni grad Krita - Heraklion (na grčkom: Iraklio, od “Herakle” tj. Herkules), nalazi se na severnoj obali Krita. Najveći je grad na ostrvu i ima oko 116.000 stanovnika. Osim njega, na Kritu postoje još dva veća grada, oba na severnom delu ostrva: Retimno (Rethymno) u središnjem delu, i Hanja (Hania) u zapadnom.

Krit je dugo bio pod vlašću Mlečana, a zatim i pod Turcima, pa je i arhitektura starih delova grada ustvari kombinacija arhitektonskih stilova navedenih osvajača. Osim gradskih bedema (najveći su u Retimnu i Heraklionu), svuda po Kritu na gornjim spratovima kuća videćete drvene doksate, stare minarete i turbeta u kombinaciji sa venecijanskim kamenim fontanama, lođe - mletačke upravne zgrade, a sve šetajući uskim kamenim ulicama među pastelnim ili jarkim bojama ofarbanim starim kućama pretvorenim u pansione, ili restorane. Neke od starih venecijanskih vila sada su butik-hoteli od po nekoliko soba, uređeni tako da se boraveći u njima osetite kao da ste se vratili u vreme vladavine Mletačke republike.

Hanja ima veliku pokrivenu gradsku tržnicu u kojoj se bezmalo osećate kao u nekom od gradova Istoka, prelepu rivu sa Pomorskim muzejem, svetionikom i belim kočijama na iznajmljivanje, te među turistima drži reputaciju najlepše od svih, ali joj je Retimno ozbiljno za petama i (po mom mišljenju) nekako autentičniji, opušteniji i lepši. Iako nalik Hanji, grad deluje manje turistički. Šetajući Retimnom možete naići i na radionice za izradu lira, vrste muzičkog instrumenta sličnog tamburi (koji potiče iz drevne Persije), i videti veliku venecijansku tvrđavu.

U Heraklionu posetite Arheološki muzej i prošetajte kako starim tako i novim delom grada. Prođite kraj venecijanskih fontana koje krase omanje trgove, na kojima možete uživati u drvenim kafanskim stoličicama sa sedalnim delom od pruća, pokraj danas praznih turbeta u kojima se na primer, kuva grčka/turska kafa.

Jednu od najinteresantnijih arhitektura na Kritu čine ostrvske crkve i manastiri. Veliki broj njih ni malo ne liči na pravoslavne koje možete videti na grčkom kopnu, a nemaju sličnosti ni sa onim svedenim, belim kikladskim stilom. Crkva Svetog Titusa u Heraklionu, na primer, kamena je bela crkva nalik italijanskim u na primer Kotoru ili Dubrovniku, a i njen “zaštitnik” Titus ima latinsko ime. Neke od ovih crkvi još uvek su katoličke, mada je većina petvorena u pravoslavne.

Najinteresantniji su manastiri. Jedan od njih, Manastir Arkadiu (Moni Arkadiou), trebalo bi da se nađe na obaveznoj listi za posetu. Većina kritskih manastira sazdano je u u doba Mlečana, u formi velikih pravougaonih kompleksa ograđenih visokim zidinama, koji okružuju centralnu crkvu i dvorišni deo. Ipak, kada kroz prolaz u pravougaonom zdanju uđete u Moni Arkadiu, prvo što bi vam moglo pasti na pamet je - Meksiko ili italijanski “špageti” vesterni. Da na ovom lepo uređenom prostoru nema pregršt saksija sa brižljivo negovanim cvećem, sledeće što bi bilo logično je da ugledate “gringa” sa konjem privezanim uz zgradu. Sve je nalik oazi u meksičkoj pustinji: kamena crkva i do korena sasušeno drvo pored nje, drvene grede “ugrađene” u spoljni deo kuće od okerastog kamena, žućkasta prašina, ali uz puno, puno cveća.

U odnosu na spoljašnjost, unutrašnjost crkve deluje veoma skromno, ipak, jedan detalj iz istorije ovog manastira važan je za svakog Krićanina. Godine 1866, tokom velike pobune protiv turske okupacije, u crkvi su se u turskom skladištu baruta smestili borci-ustanici, ali i mnogo meštana i izbeglica. Kada je već bilo jasno da će Turci osvojiti manastir, radije nego da se predaju Grci na čelu sa ustanikom Kostisom Giambudakisom koji je zapalio fitilj, digli su u vazduh skladište baruta i time žrtvujući sebe, ubili i mnogo neprijateljskih vojnika. Spomenik Giambudakisu nalazi se u blizini starog dela grada Retimna.

Retimno, spomenik ustaniku Kostisu Giambudakisu koji je zapalio fitilj i digao u vazduh tursko skladište municije, žrtvujući sebe i meštane u Manastiru Arkadiu / Photo: Ivana Dukčević © All rights reserved

Manastir veoma nalik ovom nalazi se na krajnjem severoistoku Krita, i gotovo da ga ne možete zaobići ukoliko krenete put čuvene plaže Vai. Manastir Toplu (Moni Toplou) u okviru kompleksa ima i staru, kamenu vetrenjaču, u kojoj možete videti žrvanj koji je mleo žito, kao i muzejsku postavku starih mapa i oružja.

Od Manastira Toplu, 12 km lagane nizbrdice kroz golet po kojoj se veru male, kratkonoge, divlje koze (kri-kri), na kraju svakog puta nalazi se jedina plantaža palmi u Evropi, i pokraj nje - plaža Vai. S obzirom da ste toliko južno, kilometarski mnogo bliže Africi nego Evropi, ovo ne treba da vas čudi, kao i činjenica da su Grci od obližnje peščane plaže napravili pravi mali tropski raj za turiste. Najbliži veći gradić - Sitia (Siteia), udaljen je oko 40 km, te na ovo mesto posetioci dolaze na ceo dan - isključivo zbog plaže.

U desnom delu peščane plaže nalazi se kafić među palmama, a malo dalje i restoran, u samom podnožju brda. Par minuta hoda stepenicama uz brdo odvešće vas na mali vidikovac, odakle se pruža odličan pogled na ceo Vai, a iza brda se vidi susedna peščana plaža (ne manje lepa, ali bez palmi).

U povratku sa celodnevnog izleta, svratite u piktoreskni gradić Agios Nikolaos, smešten delom na brdašcetu, a delom u njegovom podnožju. Centar ovog mesta nalazi se na "jezeru", tj. delu mora koje je zašlo u kopno, što deluje prilično atraktivno.

Kažu da je osim juga, još jedino zapadna obala Krita u konkurenciji za neopisivu prirodnu lepotu. Posle mesta Kisamos Kasteli, po prestanku svakog asfalta krenite na sever poluostrvom Gramvusa (Gramvousa). Nakon 15-ak km doći ćete do litice sa vaše leve strane. Odatle, daleko dole, videćete ostrvo koje je tankom niti povezano sa kopnom. Ispred vas je krajnja severozapadna tačka Krita - Balos, plaža u vidu lagune sa tirkiznim morem u svim svojim prelivima, do koje se stiže nizbrdo, uz popriličan broj stepenica. Odavde, pa putem sve do juga nižu se poznate plaže, od Falasarne na severu, do Elafonisos plaže i mesta Paleohore, na jugu. Od jedne do druge nećete preći puno kilometara, ali su lokalni putevi veoma krivudavi i zahtevaju opreznu vožnju, te prolazi prilično vremena u njihovom savladavanju.

U konkurenciju dobrih kritskih plaža na severnoj obali (od Hanje ka istoku), spada kilometrima duga plaža kod mesta Gergiopoli (Gergioupoli), izuzetno posećena plaža Sun beach kod mesta Malia - kombinacija plaže i nekoliko bazena sa toboganima i igračkama za naduvavanje, mali raj za decu. Za najmlađe, na Kritu postoje i tri velika vodena parka. Jednaku zabavu i za decu, kao i za one koji to odavno više nisu, doživećete u velikom akvarijumu, zgradi u obliku stilizovanog broda - CretAquarium. Nalazi se oko 20 km istočno od Herakliona, i putokazi koji sa autoputa vode ka njemu prilično su jasni. U ogromnim, kao i u onim znatno manjim akvarijumima nauživaćete se gledajući biljni i životinjski svet Mediterana, i između ostalog videti murine i škarpine, ajkule i velike raže, morske zvezde, ježeve i hobotnice, jastoge, sase i fluorescentno svetleće meduze.

Na pola sata vožnje od glavnog mesta za zabavu mlađih turista - ludila Hersonisosa, uz planinu, pa kroz “kapiju” između dva brda na kojima su ostaci starih vetrenjača, ulazite na visoravan Lasiti (Lassithi plateau). Pre nego što se približite, pored puta ćete videti tematska odmorišta i restorane u stilu onoga po čemu je ova visoravan najpoznatija, a to su vetrenjače. 27 km, koliko iznosi ceo “krug” kolima po obodu visoravni, nije preterano zanimljiv, osim ako niste odlučili da posetite pećinu Diktian, u brdu iznad sela Psihro (Psychro), u kojoj se prema legendi rodio vrhovni bog Zevs.

Možda i zbog prilične udaljenosti od grčkog kopna, Krićani su donekle drugačiji od ostalih Grka. Osim ponekih običaja, postoje i delovi hrane koji nisu specifični za ostatak zemlje. U pekarama i samoposlugama, osim običnog hleba možete kupiti kese sa na male kriške iseckanim hlebom, dehidriranim kao dvopek, koji se (između ostalog) često prospe po grčkoj salati. Posle nekog vremena, hleb “pokupi” tečnost od paradajza i maslinovog ulja, omekša i postane veoma ukusan. Ovaj hleb možete pronaći i u samoposlugama u Atini na primer, gde ga prodaju kao - kritski hleb.

Krićani su možda posebni i po tome što je njihovo ostrvo iznedrilo priličan broj (i svetski) poznatih Grka, kako onih iz legendi, tako i stvarnih. Pored vrhovnog boga Zevsa i legendarnog kralja Minosa, tu su i već pomenuti Dedal, Ikar i Minotaur. Od stvarnih ljudi, tu je pre svega Elefterios Venizelos, proslavljeni, pa zbog učešća u vojnom puču prognani političar, grčki premijer s početka XX veka. Grci su ga se kasnije setili i očigledno mu oprostili, jer se u ovoj zemlji veliki broj ustanova danas zove njegovim imenom (uključujući i međunarodni aerodrom u Atini).

U nabrajanju ne bi trebalo zaboraviti Nikosa Kazantsakisa i njegovog “Aleksisa Zorbu”, prevedenog na engleski kao “Grk Zorba”, po kojem je snimljen film u kome je glavnu ulogu igrao Entoni Kvin (Antony Queen). Film je snimljen na Kritu, i to u predivnoj zelenoj laguni plaže Stavros, na poluostrvu Akrotiri (15 km severno od Hanje). Kraj plaže i danas postoji kafana-restoran koja se, naravno zove “Zorba’s”.

Ipak, najčuvenijim Krićaninom smatra se Domenikos Theotokopoulos ili, za one manje upućene - El Greko (“El Greco”, na španskom - “Grk”). Samo 3 km od autoputa Heraklion - Retimno, u malenom selu Fodele u XVI veku rodio se mladić koji će otploviti prvo za Veneciju, a zatim za Španiju i tamo postati jedan od najpoznatijih svetskih slikara - dvorski slikar španskog kralja.

U ovom zaboravljenom selu u podnožju nevelikog planinskog klanca poznatog po plantažama mandarina, sa autoputem na samo 3 km od vas, imaćete utisak kao da je vreme stalo. Na kraju sela, kraj plantaže mandarina videćete renoviranu kamenu kuću sa ravnim krovom, rodnu Muzej-kuću El Greka. Seljani su ovde veoma opušteni - ko još mari da otvori kuću na vreme (9 h) zbog nekih turista koji su prešli dug put do Krita! Čekali smo do 9.45 h, a onda produžili dalje.

Ipak, u momentu dok ovo pišem, ne mogu da se setim boljeg i mirnijeg mesta za jutarnju kafu od male kafanice izgrađene u istom ruralnom stilu, podignute isključivo zbog turista tik uz El Grekovu kuću. Iznad drvenih stolova i stolica, svoje grane teške od plodova izvio je veliki rogač, a jedina buka koja se čuje su zrikavci...

UMETNOST PUTOVANJA . . . . . . . . . . . . . . . . . The ART of TRAVEL

Suradnici

2014/10/25

HRVATSKA / Istra

2014/10/24

GRČKA / Krit (Crete)

Visit Berlin!

Jeep Safari Tour!

Pretraži ovaj blog

Suradnici

2014/10/25

HRVATSKA / Istra

2014/10/24

GRČKA / Krit (Crete)

Prijavi se na http://umetnostputovanja.blogspot.com/

Pretraži ovaj blog