UMETNOST PUTOVANJA . . . . . . . . . . . . . . . . . The ART of TRAVEL: 2014-11-23

*Tekst i fotografije na blogu deo su publikovanog teksta o Iranu, zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik RS, br. 104/2009 i 99/2011.

*The text and photographs on the blog are parts of the published article on Iran, protected by copyright and related rights: Official Gazette of the Republic of Serbia, Nos. 104/2009 and 99/2011.

Svi postovi o IRANU:

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/10/iran-ii-deo-teheran.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/09/iran-ii-deo.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/10/iran-iii-deo.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/11/iran-iv-deo-siraz.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2015/03/iran-v-deo-jazd-mejbod-i-nain.html

http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2015/03/kolima-kroz-iran-vi-deo-isfahan-esfahan.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2015/05/iran-vii-deo-natanc-abjane-kasan.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/10/iranska-kuhinja.html

ŠIRAZ - grad vina i pesnika

U centralnom delu Irana, na nadmorskoj visini od oko 1500 metara Iranskog platoa nalazi se čuveni zlatni „trougao“ gradova (Širaz - Jazd - Isfahan) koji su zbog svog izuzetnog kulturno-istorijskog značaja na obaveznoj listi posete svih turista. Na našem proputovanju kolima po Iranu, od Persijskog zaliva ka prvom od njih - Širazu (Shiraz) prošli smo nadomak valovitih brda po kojima je ovaj kraj poznat još iz perioda antike.

Na južnom prilazu gradu, brežuljci prepuni zasada vinove loze podsećaju na istorijsku činjenicu da je sorta vina širaz nastala na ovim područjima konzumirana još u vreme ahemenidskih careva. Nedavno je DNK analizom utvrđeno da francuska sorta Syrah, koja se godinama povezuje sa drevnom sortom Shiraz sa njom nema veze, već da je u pitanju sorta koja potiče iz okoline Sirakuze, sa Sicilije. Za razliku od sorte Syrah, originalnu sortu Shiraz na engleskom nazivaju i "Soul Wine" ("vinom za dušu").

Kult vina - i nesrećnih ljubavi, najbolje je opisan u pesmama jednog od najčuvenijih persijskih pesnika – Hafiza (velikog uzora čuvenom Geteu), rođenog u Širazu u XIII veku. Osim njega, iz Širaza potiču i drugi čuveni pesnici (Saadi, na pr), te sam grad i danas nosi epitet „grad pesnika“. Mauzoleji Hafiza i Saadija okruženi mirisnim baštama limuna i ruža, mesto su svakodnevne posete mnogih Iranaca koji ovde dolaze da čitaju stihove, ili da se osame (parovi koji ašikuju u parku su česta pojava, s obzirom da bilo kakvo intimiziranje na javnom mestu u Iranu nije prihvatljivo).

Kažu da svaka iranska porodica u svom domu poseduje dve knjige: Kuran i „Divan“ – zbirku Hafizovih pesama. Na dan persijske Nove godine (Nowruz - 21. mart), kada se porodica okupi na ručku, nasumično se otvaraju stranice „Divana“ i čita stih koji je prvi ugledan. Taj stih, navodno će odrediti sudbinu čitaoca za narednu godinu.

Osim za Novu godinu, mladi Iranci a naročito Iranke stranice Hafizovog „Divana“ nasumično otvaraju i radi rešavanja ljubavnih problema (nalik „gledanju u šolju“). Uz iranski crni čaj i širine u čajdžinici bazara, jedna mlada poznanica iz Širaza ispričala mi je svoj „slučaj“. Svojevremeno, zbog ljubavnih problema koji su je pritiskalii, sa prijateljicom je nasumično otvorila „Divan“ i nezadovoljna odgovorom ponovila čin još tri puta u roku od mesec dana. Kada je poslednji, četvrti put otvorila stranice „Divana“, naišla je na stihove koji su, kaže otprilike glasili: „Ti si izgleda mnogo besposlena, ne prihvataš odgovor i stalno otvaraš ispočetka“. Hafiz joj je, kaže, na kraju lepo odgovorio!

Iako su nakon Islamske revolucije 1979. godine, vino i alkohol uopšte u Iranu zabranjeni, mnogi će vam ispričati da ako znate gde da tražite – bićete u prilici da probate originalnu sortu širaza. Mnogi strani turisti prepričavali su priče o rumenim mladim stanovnicima Širaza koji se četvrtkom uveče (četvrtak i petak su u Iranu dani njihovog, muslimanskog vikenda), veseli vraćaju ili iz noćne šetnje, ili sa privatne žurke, proslave rođendana na kojima se vino navodno često konzumira. S tim u vezi, preporuka je da ukoliko u Iranu upoznate veselo lokalno društvo, nemojte odbiti eventualni poziv na iransku žurku - bićete veoma iznenađeni. Zvanično, vino je u Iranu dozvoljeno samo verskim zajednicama kojima je neophodno prilikom obavljanja njihovih verskih obreda (hrišćani i zoroastrijci), što praktično znači da negde mora i da se pravi.

Osim kao grad pesnika (i vina), Širaz je poznat i po tome što je u drugoj polovini XVIII veka, za vreme dinastije Zand (poreklom iz manjinskog naroda Luri) jedno vreme bio prestonica Persije. Njen osnivač - Karim kan, izgradio je tvrđavu usred grada (Arg-e Karim khan), a potonji guverneri grada i velelepne palate sa baštama koje i danas možete posetiti - Narandžestan i Kan-e Zinat ol-Molk (Naranjestan i Khan-e Zinat ol-Molk).

Sistem i koncept persijske bašte, u kojoj tekuća voda deli površinu na četiri dela, nastao je u Persiji, u starom veku. Kada su u prolazeći Persijom, u sred pustinje, antički Grci ugledali bujnu vegetaciju sa drvećem, cvećem i tekućom vodom, navodno su upitali Persijance kako nazivaju to čudo koje su stvorili. Odgovor je bio - „pairidaeza“ („ograđena bašta“). Ovim putem, persijska reč je sa donekle pogrešnim značenjem (ali u pravom smislu) ušla u mnoge evropske jezike - „paradise“, opisujući persijske bašte kao Raj koji su Grci videli.

Novija istraživanja nagoveštavaju da i nisu bili toliko daleko od istine. Naime, utvrđeno je da je biblijski Raj na Zemlji nekada davno "postojao" u delti četiri biblijske reke: Tigra, Eufrata, Karuna i Pišona (koji je tekao Arabijskim poluostrvom i presušio), na ušću u Persijski zaliv, kod Kuvajta, nedaleko od iranske granice sa Irakom.

U Iranu, UNESCO je stavio pod zaštitu 9 persijskih bašti, i označio ih kao primer izvornog koncepta istih. Jedna od njih, sa palatnim kompleksom - Bašta Eram (Bagh-e Eram), nalazi se na zapadu Širaza. Ostale su u: Isfahanu, Kermanu, Jazdu, Pasargadu (nekadašnja bašta Kira Velikog iz VI veka pre naše ere koja više ne postoji), Kašanu, itd. Izvan Irana, u koncept persijske bašte spadaju Vrtovi Heneralife mavarske palate Alhambre u Španiji (u Granadi / Andaluziji), kao i vrtovi mauzoleja Tadž Mahal, u Agri (Indiji).

Osim bašti, u Širazu treba obići čuveni širaski, pokriveni Bazar-e Vakil, jedan od četiri najbolja u Iranu, čiji se glavni ulaz smestio kraj džamije Masđed-e Vakil (Masjed-e Vakil), a u neposrednoj okolini jednog od tri najlepša stara hamama u Iranu Hamam-e Vakil (Hammam-e Vakil). Danas se na mestu hamama nalazi svojevrsni mali muzej voštanih figura ljudi u javnom kupatilu, koji su odeveni shodno njihovim zanimanjima, i prikazan „život“ u hamamu u XVII i XVIII veku. Osim masaže i kupanja, muškarci iz Širaza u hamamu su nekada obavljali operacije vađenja zuba, koristili usluge brice, itd.

Nedaleko od bazara nalazi se najfotografisanija džamija Irana - Masđed-e Nasir-e Molk (Masjed-e Nasir-e Molk), koju je ne tako davno, u XIX veku izgradio isti guverner koji je živeo u Palati Narandžestan. U rano jutro, kada zraci sunca probijaju kroz raznobojne geometrijske vitraže na prozorima (tipični detalj persijskih vila i džamija), boja sa vitraža ogleda se u šarenim persijskim tepisima na podu i stvara fantastične, blistave šare. Naravno, ako imate sreće da tokom posete Širazu imate sunčano vreme.

U centru Širaza nalazi se svojevrsno svetilište, mauzolej sina jednog od 12 šiitskih imama - Aramga-e Šah-e Čerag (Aramgah-e Shah-e Cheragh). Ovakva svetilišta na persijskom nazivaju „imamzade“ (imamzadeh) i smatraju ih najsvetijim mestima u zemlji. Izuzevši Palestinu, Iran je jedina muslimanska zemlja na svetu u kojoj je zvanična religija verzija šiitskog islama. Ostale islamske zemlje sveta prihvataju većinski sunitski islam (osnova razlika je otprilike nalik pravoslavlju i katoličanstvu).

Prema religiji iranskih šiita, tokom istorije je postojalo 12 imama (nalik 12 apostola u hrišćanstvu) kojih nema u sunitskoj verziji islama. Suniti na ovaj šiitski "izum" gledaju kao bezmalo idolopoklonstvo. Imami su mahom umrli kao mučenici za veru, osim poslednjeg imama Mahdija koji je po predanju pre par vekova ušao u pećinu i više nije viđen. Šiiti veruju da je još uvek živ, da i dan-danas luta po pećini, te da će se (slično Isusu Hristu) pojaviti na Sudnji dan.

Najpoznatije šiitsko svetilište na svetu nalazi se u iračkom gradu Karbali, na mestu gde su u VII veku Hasan i Husein mučki ubijeni u bici koju su protiv njih vodili suniti. Husein je proglašen imamom, a verski praznik koji i danas obeležava bitku naziva se Ašura. Veliki broj vernika iz Irana posećuje Karbalu, a putokaze ka ovom gradu viđaćete na magistralama i autoputevima čitavog zapadnog i jugozapadnog Irana odakle udaljenost do iračkog svetilišta iznosi oko 400 km.

Unutar svetilišta Aramga-e Šah-e Čerag nije dozvoljeno fotografisanje, a žene su u obavezi da na ulazu pozajme čador (u ovom slučaju - veliki šareni komad tkanine) kako bi se kompletno pokrile prilikom obilaska svetog mesta (sve, osim lica).

Imali smo priliku da nam na odličnom engleskom, o svetilištu, ali i svom shvatanju islama ponešto objasni Zara (Zahra), mlada studentkinja komunikacionih tehnologija koja prema sopstvenom priznanju jednom nedeljno volontira unutar svetilišta pomažući posetiocima. I u svetilištu, i van njega, potpuno pokrivena čadorom (osim lica), objasnila je čemu služi pokrivanje kod žena u islamu - da Bog želi svu pažnju usmerenu na sebe, te iz ovog razloga žene kao lepši pol treba da se pokriju kako na sebe ne bi privukle nepotrebnu pažnju. Interesantna teorija, s obzirom da je taj isti Bog po istoj teoriji i stvorio žene.

Na uzvišici iznad severnog prilaza Širazu, put prolazi kraj istorijske Kapije Kurana (Qur'an Gate, ili Darvazeh Qor'an), kraj koje se nalazi parkić sa vodopadom i mesto za piknik. Sa ovog mesta pružaju se neki od najlepših panoramskih pogleda na grad.

Ako ovim putem prođete kraj Kapije Kurana i izađete iz Širaza, nakon 60 km vožnje autoputem dospećete do odvajanja za najčuvenije arheološko nalazište Irana i jedno od najpoznatijih na čitavom svetu - Persepolisa, dela UNESCO-ve svetske kulturne baštine.

Persepolis
(Nakše Rostam i Nakše Radžab)

Iranci ga još nazivaju i „Džamšidov tron“ (Takht-e Jamshid), prema imenu prvog, mitskog cara Persije. U suštini, reč je o jednoj od tri čuvene prestonice antičke Persije - onoj najglamuroznijoj, u kojoj su carevi Darije i Kserks na primer, pravili zabave za veliki broj zvanica koje su trajale i po 2 do 3 meseca. Ove zabave, sa do detalja opisanim menijem jela i pića, načinom proslave, ali i toga kako je sama palata u Persepolisu građena - koji (osvojeni) narodi su učestvovali u tome, ko su bile zanatlije i odakle je stizao materijal (kedrovina iz Libana, mermer iz Male Azije...), kako su izgledale prostorije, nameštaj, čak zavese u njima, opisane su skoro do detalja u najvažnijoj istorijskoj knjizi antičkog sveta - Starom zavetu, delu Biblije.

Osam godina pre nego što će biti svrgnut sa vlasti i zauvek otići u izgnanstvo, u ogromnim šatorima obloženih mermerom uz beskrajni švedski sto i iranski šah Reza Pahlavi je 1971. godine proslavljajući jubilej - 2500 godina Persijskog carstva, u Persepolisu napravio jednu takvu zabavu, kojoj su prisustvovali svi svetski državnici i članovi kraljevskih familija, pa i jugoslovenski maršal Josip Broz Tito u pratnji supruge Jovanke, o čemu postoje brojne fotografije. Neki Iranci tvrde da je šah Reza Pahlavi u svrhu ove 7-dnevne proslave za visoke zvanice potrošio novca koliko je tada bilo potrebno za trogodišnja socijalna davanja, te je i ovom prilikom nezadovoljstvo običnog sveta sve više raslo.

Gradnja Persepolisa započeta je u VI veku pre naše ere, na obronku brda, na prethodno ozidanoj veštačkoj terasi visine čak 20 metara, površine 125.000 m2, i trajala je godinama.

Danas se od nekadašnje velelepne palate u kojoj su održavane raskošne zabave, naziru tek ostaci nekadašnjeg sjaja, ali arheološko nalazište ipak posećuje popriličan broj kako domaćih, tako i stranih turista. Osim „Kapije Svih Nacija“ („Gate of All Nations“), i ostataka nekoliko drugih palata, glavnu atrakciju Persepolisa predstavlja „Veliko stepenište“ („Great Stairway“) sa reljefima podanika Persijskog carstva iz svih krajeva Azije, koji u redu, na stepeništu, čekaju da caru prinesu darove. Interesantno je da su podanici predstavljeni obučeni u svoje nacionalne kostime, što se pokazalo kao veoma koristan izvor informacija istoričarima, umetnicima i arheolozima o tome kako je skoro do detalja izgledala odeća različitih naroda, u ono vreme.

U okviru nalazišta, smešten unutar nekadašnjeg Harema cara Kserksa nalazi se i manji muzej, sa nevelikim brojem artefakata (većina predmeta smeštena je u Nacionalni arheološki muzej, u Teheranu).

Godine 330. godine pre naše ere, Persepolis je nakon osvajanja uništio i zapalio Aleksandar Veliki. Navodno je slaveći, opijen pobedom i rujnim (širaskim) vinom, na nagovor jedne od kurtizana iz pratnje odlučio da Persepolis mora goreti u plamenu i tokom čitave noći zajedno sa svojom vojskom, posmatrao kako se pretvara u pepeo. Osveta za dva napada Persijanaca na Eladu (Grčko-persijski ratovi) ili ne, tek osvajanjem makedonskog princa Persija je pala u ruke antičkih Grka, a njen poslednji car Darije III, nešto kasnije ubijen. Interesantno je da na persijskom jeziku (farsi), reč "derya" znači "more" te se ime cara Darija može prevesti kao "Marjan".

Iako se dve monumentalne grobnice persijskih careva Artakserksa I i Artakserksa III nalaze uklesane u steni iznad samog Persepolisa, preostala četiri najvažnija cara dinastije Ahemenida (osim Kira Velikog), sahranjena su na par kilometara odatle, na lokalitetu Nakše Rostam (Naqsh-e Rostam). Osim grobnica u stenama, na kraju lokaliteta donekle ukopana u zemlju izviruje Zoroastijska kula (Ka'ba-ye Zartosht), svetilište iz VI veka pre naše ere.

Zoroastrizam je najstarija monoteistička religija na svetu, nastala nekoliko vekova pre naše ere, starija od hrišćansta, islama, ali i judaizma. Njen vrhovni bog - Zoroaster (ili Zaratustra, u prevodu "čovek koji jaše zlatnu kamilu"), odeven u dugu belu odoru, sa brkovima i dugom bradom, neobično podseća na kasnije predstave Isusa Hrista. Sličnosti ovde ne prestaju, te na primer za vreme persijske / iranske, zoroastrijske Nove godine, 21. marta svake godine, između ostalih običaj je da se sadi mlada pšenica i u šareno farbaju jaja. Poznato?

Sa druge strane autoputa u odnosu na Nakše Rostam, u stenama Nakše Radžaba (Naqsh-e Rajab) svoja obličja uklesali su kasniji persijski carevi dinastije Sasanida. Jedan od najčuvenijih reljefa ovog perioda ikada - „Šapurova parada“ predstavlja pobedu cara Šapura I nad Rimljanima (III vek), sa carevima Valerijanom i Filipom Arabljaninom koji pred njim kleče i mole za milost. Osim slika Persepolisa, ovaj reljef može se pronaći u gotovo svim enciklopedijama istorije umetnosti starog sveta.

Pasargad

77 km severno od Persepolisa nalazi se Pasargad (Pasargadae), arheološki ostaci treće najvažnije prestonice antičkih, persijskih careva. Ostaci zoroastijske kule, palate i kanala za navodnjavanje jedne od 9 čuvenih persijskih bašti, leže rasprostrti po pustoj poljani iranskog platoa, kao rezultat vladavine prvog velikog cara antičke Persije - Kira Velikog. Najznačajnije i najočuvanije zdanje Pasargada njegov je jednostavni Kirov mauzolej iz VI veka pre naše ere, koji je vekovima bio inspiracija mnogim arhitektama širom sveta, a na našim prostorima - Ivanu Meštroviću za Spomenik neznanom junaku, na Avali.