UMETNOST PUTOVANJA . . . . . . . . . . . . . . . . . The ART of TRAVEL: TURSKA / Istanbul

*Tekst i fotografije na blogu deo su publikovane knjige o Turskoj (ISBN 978-86-7722-422-6), zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik RS, br. 104/2009 i 99/2011.

*The text and photographs on the blog are parts of the published book on Turkey (ISBN 978-86-7722-422-6), protected by copyright and related rights: Official Gazette of the Republic of Serbia, Nos. 104/2009 and 99/2011.

Topkapı Sarayı / Topkapi palata

Još od kada je u maju 1453. godine mlađani sultan Mehmed II "Osvajač" (na turskom: Fatih) osvojio Konstantinopolj i proglasio ga osmanlijskom prestonicom, novoizgrađeni Topkapi saraj postao je sedište novih vladara. Naziv je dobio po jednoj od kapija konstantinopoljskih zidina kroz koju je 22-godišnji sultan ujahao osvojivši grad (“Top kapi” na turskom znači “kapija topa”).

Tokom skoro četiri veka, od 1465. do 1856. godine Topkapi je bio dvor turskih sultana, kasnije napušten u korist novoizgrađene Palate Dolmabahče, na Bosforu, u evropskom stilu, sa druge strane Zlatnog roga. Za razliku od potonje, Topkapi je odraz istočnjačkog stila. Godine 1985, u okviru starog jezgra Istanbula Topkapi palata je uvrštena na listu UNESCO-ve svetske kulturne baštine.

Zajedno sa Aja Sofijom, Plavom džamijom i ostacima Hipodroma, Palata Topkapi nalazi se u centralnom delu Istorijskog poluostrva (deo grada: Sultanahmet) i sastoji iz četiri dvorišta i četiri celine. Objedinjena ulaznica obuhvata:

- prvi deo palatnog kompleksa (zvanične odaje sultana za audijenciju, Carska kuhinja i mali muzej sa carskim kočijama - u drugom dvorištu),

- treći deo (Riznica, Biblioteka Ahmeda III i muzeji u trećem dvorištu), i

- četvrti deo (vidikovac, Bagdadski paviljon i Soba za sunićenje u četvrtom dvorištu).

Između prvog i trećeg dela palate (drugog i trećeg dvorišta), nalazi se drugi deo palate - Harem, sa nekadašnjim privatnim odajama sultana i njegove porodice, delovima za stražu, evnuhe i konkubine. Ulaz u Harem se dodatno naplaćuje.

Prvo dvorište...

Iza Aja Sofije i visokih zidina palatnog kompleksa, ulaz u Topkapi vodi kroz carsku kapiju Bâb-ı Hümâyûn. Iza nje je park u kojem se sa leve strane nalazi jedna od najvažnijih crkvi Konstantinopolja - Svete Irene (Hagia Irene - „Crkva Svetog Mira“). Do 537. godine kada je završena gradnja Svete Sofije (Hagia Sophia), ova crkva je bila centar vizantijske patrijaršije. Nešto niže, preko puta Arheološkog muzeja nalaze se ostaci Carske kovnice novca (Darphane-i Âmire), iz XVIII veka. Na kraju parka, u desnom delu su šalteri za prodaju ulaznica, a iza njih i monumentalna „Pozdravna kapija“ (Bâb-üs Selâm), koja vodi kroz drugi red zidina palate, u drugo dvorište.

Drugo dvorište ...

U prvom delu kompleksa, a drugom dvorištu palate, osim male zbirke carskih kočija, Carske kuhinje (u kojoj je izložena zbirka kineskog i japanskog porcelana) i štala, nalazile su se odaje Carskog veća u kojima je sultan svakog dana primao državnike, činovnike, oficire vojske i druge. Iznad prostorija Carskog veća nalazi se Toranj pravde (Adalet Kulesi), koji je za vreme Osmanlija predstavljao simbol pravičnosti sultana. U stvarnosti, kao najviša građevina u kompleksu toranj je služio kao vladarski panoramski vidikovac.

Muzej srebrnih predmeta, oružja i opreme, pripadao je nekadašnjoj Carskoj riznici. U njemu možete videti razne predmete vezane za nekadašnji život palate, ali i osmanlijsko, mongolsko i drugo oružje, zastave i odeću vojnika, čak odeću i oružje japanskih samuraja.

Carska kuhinja

Carska kuhinja smeštena je u desnom delu drugog dvorišta. U njoj se nalazi treća po veličini kolekcija kineskog i japanskog porcelana na svetu, zbirka predmeta koje su sultani dobijali na poklon od ambasadora i poslanika zemalja dalekog Istoka u periodu između XVI i XIX veka.

U prilog tome da nekada davno ova kuhinja nije bila samo puki muzej porcelana, govore njene razmere (kompleks od 10 povezanih kuhinja, površine 5250 m2) i priče koje su vezane za nju. Na primer, u kuhinji koja je svakodnevno hranila čitavu palatu - 4000 do 5000 ljudi, krajem XVIII veka zamenik carskog poslastičara izmislio je ratluk! Za vreme proslava, u danima kada se sastajalo državno veće ili kada su janjičarima deljene plate, kuhinja je morala da opsluži čak 10 000 do 15 000 ljudi!

Carska kuhinja sastojala se iz dva osnovna dela: velike kuhinje i poslastičarnice (Halvahan). U XVI veku, 60 kuvara i 200 pomoćnika kuvara svakodnevno se staralo da u kuhinji i u vezi nje sve bude kako treba. Svaki kuvar bio je specijalizovan za određenu hranu, pa su tako postojali kuvari za testenine, specijalisti za rolnice sa susamom, kuvari za jela od pirinča, ili jela od pernatih životinja, slatke poslastice, itd. Glavni kuvar palate nadgledao je i kontrolisao posao svih njih.

U jednom delu velike kuhinje postojala je manja kuhinja (Matbah-ı Hümayun ili Kuşhâne), u kojoj je 17 kuvara i 12 pomoćnika spremalo (i unapred probalo) jela isključivo za samog sultana. “Sultanov probač jela” nosio je titulu “čašnigirbaši” (çaşnıgirbaşı).

Na kraju glavne kuhinje nalazio se deo za pravljenje slatkiša - Carska poslastičarnica Helvahâne (“kuća alve”). Dezerti kao što su alva, kompoti, džemovi, baklava, slatko ili slatka turšija, bili su pravljeni u carskoj poslastičarnici. Glavnokomandujući nad čak 812 ljudi koji su svakog dana pravili dezerte za stanovnike palate, nazivao se helvacıbaşı (helvadžibaši - glavni carski poslastičar).

Evo spiska nekih od omiljenih osmanlijskih jela u palati:

- Ovčije pečenje sa suvim grožđem, orasima, mastikom, posuto ružinom vodicom;

- Jagnjetina u kuvanom mleku sa cimetom;

- Sarmice od lista vinove loze, punjene višnjama;

- Piletina u sosu od jabuke ili borovnice, sa bademom i medom;

- Bundeva punjena brusnicom i šećerom...

U osmanlijskom periodu, kompot i šerbet su se pili umesto vode (iz zdravstvenih i higijenskih razloga, prokuvana voda bila je sigurnija za piće od sveže), jeo se samo beli hleb, a pržilo isključivo na puteru. Najomiljenije povrće bio je (i ostao) patlidžan, koji je zajedno sa prilogom uz jelo br. 2 u Turskoj – pirinčem, uvežen iz Kine.

Možda niste znali da kada su počeli da ih prave, Turci nisu zavijali sarmice u list vinove loze, već u list - dunje, kestena i list pasulja! Takođe, u turskom jeziku reč "sarma" nije uobičajena, već se umesto nje koristi reč "dolma" (na turskom: "punjeno", "nadeveno"). Više o osmanlijskoj i turskoj kuhinji uopšte, njenom uticaju na druge kuhinje sveta, ali i obratno, možete videti i pročitati ovde: http://umetnostputovanja.blogspot.rs/2015/12/turska-kuhinja.html

Harem

Iako se na Zapadu ovaj termin vezuje za "odaje sa ženama", Harem u stvari predstavlja privatne odaje, u ovom slučaju sultana - mesto na kojem je (kada nije bio zauzet državničkim poslovima) provodio vreme sa svojom (širom) porodicom: majkom, ženama, decom, miljenicama i konkubinama. Oko harema bili su postavljeni stražari - evnusi (Harem Ağası). Iako nisu bili deo sultanove porodice, navodno su bili jedini kojima je osim samog sultana bio dozvoljen ulaz u harem.

U priči oko harema, veoma je zanimljiva uloga sultanove majke, sultanije tj. svekrve. Prema raspoloživim podacima, ona je izgleda povlačila nevidljive konce i na izvestan način bila nepisani vladar carstva. Naime, kako bi postala jedna od sultanovih žena, devojka dovedena na dvor (iz kojeg izaći ne može) najčešće iz osvojenih država ili izabrana iz različitih delova carstva (kojih je u Haremu bilo na stotine), prvo je morala da postane jedna od sultanovih konkubina, tj. ljubavnica („prvi krug”). Među mnogobrojnim konkubinama, upravo je sultanija (sultanova majka) po ličnom nahođenju birala za svog sina 20 miljenica („drugi krug”).

Ako želi da pretenduje na mesto jedne od supruga (poslednji, „treći krug”) miljenica je morala da se dopadne potencijalnoj "svekrvi" i da iz veze sa sultanom rodi muško dete. Ukoliko rođenjem sina postane (tek) jedna od sultanovih žena (kadın efendiler), dobiće svoje zasebne odaje, novu odeću i sluge, a njeno muško dete imaće šansi da jednog dana pretenduje na mesto - budućeg sultana. Počev od XVI veka, žene koje su rodile dete sultanu, dobile su titulu haseki sultan.

Ako bi je sreća poslužila da rodi prvo muško dete, a pri tome najčešće ne bi bila i jedina (svakog meseca u palati se u proseku rađalo do desetak sultanovih beba), u haremu bi ponekad nastajao pravi mali rat za opstanak i prevlast između nesrećnih žena. Postoje zapisi o tome da su tuče i podmetanja neretko završavala međusobnim ubistvima i čedomorstvima. Sultan sa time najčešće nije imao nikakve veze i bio potpuno nezainteresovan - ionako je petak uveče bio jedini termin u nedelji kada je po zakonu morao da provodi vreme sa nekom od svojih žena (koju bi mu ionako, najčešće majka izabrala). Ovakvom “podelom uloga”, sa toliko žena i dece sultanu je najčešće bilo sve jedno koja će od žena “pobediti” u borbi za njegovu naklonost.

Ipak, nije baš uvek bilo tako. U istoriji palate (i Osmanlijskog carstva), čuvena je ljubavna priča između najvećeg i najdugovečnijeg sultana od svih - Sulejmana I Veličanstvenog (6. novembar 1494. - 7. septembar 1566) i njegove voljene Aleksandre, prozvane Rokselanom (na turskom: Hürrem Sultan), koju je Sulejman prvi put video i izabrao iste godine kada je postao vladar (septembar 1520), desetak meseci pre bitke u kojoj je osvojio Beograd. Nije bilo lako „istisnuti” sve ostale i postati prva uprkos svima, naročito kao strankinja - Ukrajinka sa Krima (i pređašnje sultanije bile su poreklom Venecijanke, Grkinje i druge strankinje). Međutim, ćerka pravoslavnog sveštenika - Rokselana, bila je izuzetno inteligentna žena, a sultan toliko zaljubljen u nju da su sve ostale do kraja njegovog života i protivno svim pravilima carstva ostale u senci.

Osim što su bili (gotovo) jednaki u ljubavi, Rokselana (kasnije: Hurem), postigla je nešto što ni jedna sultanova žena pre, a ni posle nje nije - Sulejman ju je zvanično oslobodio ropstva i venčao se sa njom kao slobodnom ženom. Kasnije je zajedno sa njim, a često i samostalno potpisivala državne dokumente i u ime Osmanlijskog carstva pismeno komunicirala sa stranim državnicima, te je na neki način imala ulogu suvladara. Lako je zamisliti koliko su se potezi sultanije Hurem dopadali ostatku palate.

U današnjem haremu Topkapi palate ima veoma malo nameštaja, ali će vas zato verovatno dojmiti vitraži na prozorima, kao i čuvene ručno slikane keramičke pločice iz Iznika i kasnije, počev od XVII veka one iz Kutahje. U haremu se nalazi i carsko kupatilo iz XVI veka u belom mermeru, koje je u XVIII veku renovirano u duhu evropskog rokoko stila, kada su mu dodate zlatne česme i toalet u „turskom stilu“.

Najveća prostorija u haremu i jedna od retkih u kojoj se nalazi po koji komad nameštaja je Carski hol, sa najvećom kupolom u čitavoj palati. U jednom delu sobe, ispod drvene, dekorisane platforme nalazi se jednostavna sofa, nekada tron sultana u haremu. Odmah pored nje postoji ulaz u „Sobu sa voćem“, koja je najverovatnije služila za ručavanje.

Jedini spoljni deo u koji možete izaći tokom posete Haremu jeste „Dvorište miljenica“ - Gözdeler. Odavde možete sagledati delove harema, spoljnju arhitekturu zdanja, a iza kamenog zida baciti pogled na Baštu šimšira (Şimşirlik Bahçesi).

Treće dvorište ...

Izlaskom iz harema dospećete u treće dvorište palate, sa baštom u sredini i zdanjima koja je okružuju (u ovom delu palate nalazi se toalet za posetioce, izlaskom iz harema sa desne strane).

U zgradi sa leve strane videćete vredne relikvije vezane za svet islama, na primer lični pečat proroka Muhameda i pramen njegove kose, stare primerke Kurana, i slično.

Pravu turističku poslasticu ovog dela Topkapija predstavlja desni deo kompleksa zgrada - Riznica. U odlično opremljenom prostoru (fotografisanje i snimanje je strogo zabranjeno), možete pogledati skupocene carske predmete od zlata, srebra, sedefa, dijamanata, i različitog dragog kamenja - nekoliko prestola sultana, nakit, ordenje, kutije sa priborom za pisanje i slično. U riznici se nalazi i jedna veoma važna hrišćanska relikvija: skelet šake Jovana Krstitelja u rukavici od zlatnih listića i navodno, deo njegove lobanje.

Vrhunac postavke predstavlja veliki brušeni dijamant, jedan od najvećih ikada pronađenih na svetu, kojeg je na đubrištu u predgrađu Istanbula pre više od veka pronašao izvesni prosjak. Ne shvativši njegovu vrednost, prodao ga je za 3 srebrne kašičice. Zbog ovog događaja, dijamant je kasnije na turskom prozvan “Kaşıkçı Elması“ (“Dijamant kašičica"). Dijamant je prelazio iz ruke u ruku, dok se vest o njemu nije proširila do sultana koji ga je kupio. Kasnije je izbrušen, dat na procenu i do kraja ostao u posedu palate.

Četvrto dvorište...

U poslednjem delu dvorskog kompleksa nalaze se lepo uređena dvorišta - cvetni vrtovi koji se svakodnevno doteruju i zalivaju. Između drveća i cveća, fontana i vidikovaca postoji nekoliko zasebnih kuća - paviljona (na turskom köşk), dekorisanih pretežno plavim pločicama iz Iznika sa floralnim ili geometrijskim motivima, belim mermerom i vitražima na prozorima. Neki od najpoznatijih paviljona su: Soba za sunićenje (Sünnet Odası); Jerevanski paviljon (Revan Köşkü) za religiozne potrebe; Bagdadski paviljon (Bağdad Köşkü) posvećen bici u kojoj je Murat III u XVII veku osvojio Bagdad (kasnije je služio kao biblioteka); Iftar paviljon (İftariye Köşkü) sa zlatnim krovom i pogledom na Zlatni rog.

Na samom kraju palatnog kompleksa nalazi se terasa sa koje se pruža prelep pogled na Bosfor i azijski deo grada. Za turiste umorne od razgledanja, u donjem delu nalazi se kafe–restoran.

TOPKAPI INFO

KAKO STIĆI: Nalazi se iza Aja Sofije, pored Fontane Ahmeda III je deo zidina sa kapijom Topkapi palate.

RADNO VREME: Svakog dana osim utorkom, 9 - 17 h / Harem: 10 - 16 h

ULAZNICE: Oko 10 evra + Harem (oko 8 evra). Ulaznica za palatu (osim Harema) kupuje se na šalterima za prodaju ulaznica, na kraju prvog dvorišta. Posebna ulaznica za Harem kupuje se u drugom dvorištu, kod ulaza u Harem (upotreba kamere i fotoaparata nije dozvoljena u muzejskom delu trećeg dvorišta i u Riznici).