Prikazani su postovi s oznakom Bliski istok. Prikaži sve postove

2016/11/30

SIRIJA / Sećanje na Damask 1990-tih

*Tekst i fotografije na blogu deo su publikovanog teksta o Damasku i Siriji, zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik RS, br. 104/2009 i 99/2011.

*The text and photographs on the blog are parts of the published article on Syria and Damascus, protected by copyright and related rights: Official Gazette of the Republic of Serbia, Nos. 104/2009 and 99/2011.

Dvorište Umejadske džamije - Velike džamije Damaska

Tamo gde počinje pustinja ...

Leta 1991, tokom jednomesečnog boravka u Libanu posetila sam glavni grad Sirije. Iz doline Beke na krajnjem istoku Libana, jednodnevni (šoping) izleti linijskim taksijem u tada izuzetno jeftinu susednu Siriju bili su česti među lokalnim Libancima. Iako se sve dešavalo neposredno nakon završetka građanskog rata (jesen 1990) u kojem je prećutno učestvovala i Sirija, bolji životni standard Libanaca omogućavao je ovakve izlete. Nadomak sirijske granice u pastoralnoj Dolini Beke (Bekaa ili Beqaa), među vinogradima, arheološkim nalazištima i njivama nalazi se veći gradić Štura (Chtaura), iznad kojeg se sa brda, na manje od desetak kilometara u daljini vidi sirijska granica.

Od mesta Šture i sela Maždil Anžar (Majdil Anjar) u dolini Beke (Liban), do državne granice nema više od desetak kilometara. Libanski granični punkt nalazi se na mestu gde završava plodna ravnica i počinje ulaz u klanac ružičastih krečnjačkih planina Anti Liban, na mestu gde počinje pustinja.

U gradiću Šturi blizu granice, iznajmljujemo taksi vozilo na jedan dan, po ceni od 5 $ po osobi (sa sve vozačem). 1990-tih, mnogi Libanci odavde su kretali put Sirije na dnevne izlete u Damask kako bi po veoma niskim cenama u manje od 80-ak kilometara udaljenom Damasku kupovali potrepštine za domaćinstvo.

Gospođa iz Srbije koja živi u Šturi sa suprugom Libancem, čiji smo gosti bili tokom nekoliko dana i koja nas je tog dana unapred rezervisanim taksijem sa vozačem povela na izlet u Damask, tih godina je jednom u dva meseca odlazila u Damask kako bi sebi kupila - cipele za vožnju kola. Naime, za razliku od Libana, krajem XX veka u centralnoj trgovačkoj ulici Damaska nije bilo moguće kupiti kožne cipele, a pamučna majica bila je prava retkost. Odeća od sintetike i cipele od skaja u kombinaciji tri boje - beloj, crnoj i zlatnoj, 1991. bile su lokalni hit. I to nije sve. Cene cipela u bilo kojoj radnji imale su samo dve cene i koštale: 5 ili 10 $ - u zavisnosti od toga da li imaju štiklu, ili je nemaju. Libanke su u to vreme u Damasku kupovale "cipele za vožnju automobila", kako ne bi uništile kožnu obuću kupljenu kod kuće, u Libanu, čije su cene bile kao na Zapadu.

Po obavljanju pograničnih formalnosti na libanskoj granici, narednih 10-ak kilometara vozili smo se ničijom zemljom kroz beživotni klanac Anti Libana, a po izlasku iz njega ugledali sirijsku granicu. Tu, gde počinje Sirija, počinje i pustinja, ravnica peska i kamena - ogroman kontrast u odnosu na dotadašnji krajolik, pretežno planinski i zeleni Liban.

Za razliku od Libana, osim što je mnogo veća, Sirija 1990-tih je mnogoljudnija i nižeg životnog standarda, a sirijska drumska granica obezbeđena sa (tadašnjih) šest policijskih kontrola. Jedan granični policajac koji nije poznavao latinično pismo okrenuo je moj pasoš naopačke, sve dok nije ugledao fotografiju. Na ulazu u zemlju, Sirijci su Libancima naplaćivali depozit od 100 $ po automobilu, koji su po jednodnevnom povratku u Liban vraćali uz prećutno zadržavanje oko 10 % od ukupne sume, verovatno za usluge "čuvanja novca".

Pedesetak kilometara kroz pustu ravnicu, prav put vodi pravo u Damask, jedan od najstarijih gradova na planeti - prestonicu Sirije. Za razliku od enormnog stepena vlage na bejrutskih, julskih 40 stepeni, u Damasku je klima suva i vrelo je.

Pre samog ulaska u grad, na okolnim brdima od krečnjaka u daljini se vidi palata sada već pokojnog sirijskog predsednika Asada, oca današnjeg. Navodno je dobro čuvana ”tvrđava” imala sistem sastavljen iz tri dela tunela za eventualnu evakuaciju, gde niko osim predsednika nije znao njihov tačan raspored.

Prema svedočenju nekoliko obrazovanih i liberalno orijentisanih Turaka, sa kojima sam razgovarala u aprilu 2018 (za vreme boravka u jugoistočnoj Turskoj), kao i mojih prijatelja i kolega Sirijaca koji od početka sukoba više ne žive u zemlji, za razliku od oca, Asad Mlađi navodno je napravio veliki preokret. Sirija je postala mnogo liberalnija i ljudi su bili zadovoljni njegovom vlašću. A onda se, kažu - sve promenilo...

Ulazak u Damask nalik je prilazu Novom Beogradu - soliteri. Za razliku od novobeogradskih, na gotovo svakom od damaskih solitera u izgradnji, i pre završetka radova na spoljnoj fasadi već su bili oslikani veliki crno-beli portreti predsednika Asada, vidljivi svakome ko prolazi glavnom ulicom. U centru grada, ulice su začuđujuće čiste i uredne. Navodno su previsoke kazne naterale stanovništvo da poštuje čistoću.

Ubrzo, u predgrađu stižemo do podzemne garaže, u kojoj naš libanski taksi vozač mora da parkira svoje vozilo i tu ostane sve dok se nakon obilaska ne vratimo po njega i krenemo nazad u Liban – takvi su sirijski propisi. Od garaže uzimamo gradski taksi i upućujemo se u centar grada.

Poslednjih godina XX veka, cene u Damasku su izuzetno niske. Skoro sat vremena mogli ste da se vozite po gradu, u krug, po ceni taksija od 1 do 3 $! U povratku ka garaži koristimo priliku i taksijem odlazimo na vrh brda iznad grada radi predivnih panoramskih pogleda. Kakav je predivan i neobično interesantan stari Damask nekada bio. A kako li izgleda sada...

U Siriji je patrijarhat prisutan u svoj svojoj veličini. Te 1991. većina Sirijki na ulici bila je pokrivena burkom od glave do pete, a mnogim ženama se ni lica nisu videla od mrežice kroz koje su mogle da dišu, a da im se lice i kosa ne vide. Njihova lica smeli su da vide samo njihovi muževi i najbliža rodbina i prijatelji, i to ukoliko suprug dopusti. Posetioci kafanica su mahom muškarci, žena gotovo da nema. Godinama kasnije, stvari su se unekoliko promenile.

U centru Damaska, opasan zidinama nalazi se stari deo grada, i u njemu pokriveni stari bazar - Suk Hamedije (Suq ili Souq al-Hamidiye, suuk - bazar ili orijentalni tržni centar u spletu uličica), Umejadska džamija i Palata guvernera iz XVIII veka (Azemova palata). Na ulasku u suk, umesto nekada bogato dekorisanog kićanog pročelja - ponovo slika tadašnjeg predsednika Asada (starijeg), a unutar bazara pokrivena ulica sa svodom. U srcu orijentalnog ambijenta ređaju se radnje sa šarolikom robom, nakitom, tekstilom, suvenirima, antikviteti... U jednom delu suka nalaze se i urušeni arheološki ostaci iz perioda antičkog Rima.

Na temeljima razrušenog starorimskog hrama posvećenog bogu Jupiteru iz I veka pre naše ere, u IV veku nakon pojave hriščanstva odlukom vizantijskog cara Teodosija I podignuta je crkva, koja je nepuna četiri veka kasnije, dolaskom Arapa postala džamija.

Predivno staro zdanje iz 715. godine, u centru suka, jedna je od najstarijih džamija sveta - Velika džamija u Damasku ili Umejadska džamija (Umayyad Mosque), podignuta na temeljima crkve posvećene Jovanu Krstitelju. I danas važi za jednu od najlepših islamskih bogomolja na svetu, i četvrtu najvažniju (nakon Meke, Medine i Jerusalima). Kao stranci, platili smo ulaz i izuli se. Ženski deo ekipe na revers je dobio crne mantije sa kapuljačom nalik burkama, kako bi pokrile kosu, ramena, ruke i noge.

Unutrašnjost džamije prekrivena je desetinama predivnih persijskih tepiha. Ljudi se u džamiji mole, odmaraju, poneki su i zadremali... U unutrašnjosti se nalazi i mali hram u zelenom staklu, na mestu gde je bio sahranjen Jovan Krstitelj (na arapskom: Jahja - Yahya), svetitelj poštovan i u islamu. Zbog toga se mnogi vernici mole baš na ovom mestu, i tvrde da je hrišćanski svetac zračio izuzetnom (pozitivnom) energijom koja može preći samo na istinskog vernika. Interesantno je da muslimanski vernici veruju da će se baš na ovom mestu, na Sudnji dan na Zemlju vratiti prorok Isa (Isus Hrist). Danas se u džamiji nalazi grob Saladina, čuvenog Kurda, muslimanskog vođe krstaških ratova.

Najlepši deo džamije je njeno uglačanim kamenom prekriveno veliko pravougaono dvorište, odakle na fasadi centralnog zdanja džamije možete posmatrati predivne umejadske mozaike u preovlađujuće zlatnoj i maslinasto-zelenoj boji. I visoka osmougaona "Kupola riznice” (Qubbat al-Khazna) na stubovima u dvorištu, prekrivena je mozaicima u istom maniru.

Kako ovdašnji vernici u džamiju dolaze isključivo radi molitve, samo dvorište najčešće je potpuno prazno, a uglačani kamen po kojem smo kao turisti bosi hodali, prepun golubjeg izmeta. Na sreću, na ulazu u svaku pa i ovu džamiju postoje česme na kojima vernici peru ruke i noge kako bi izašli čisti pred Alaha. "Nevernici" kao mi, nakon šetnje dvorištem oprali su stopala. Pri povratku u garderobu, nakon vraćanja ”mantija" žene su dobile majušni "paravan za obuvanje obuće", jer se pokazivanje nožnih prstiju ovde smatra činom nepristojnosti.

Nedaleko od džamije, u jednom delu starog grada nalazi se Guvernerova (Azemova) palata, kuća guvernera Damaska iz XVIII veka. Ovo veliko pravougaono zdanje površine 5,5 km2, sa bazenima i fontanom u centralnom dvorištu, Azem je sagradio 1749. godine kada je postao guverner. Posebnu pažnju posvetio je uređenju palate i bogato je opremio za svoju voljenu ženu. U vreme kada ženama nije bilo dozvoljeno da izlaze iz kuće, mlada guvernerova supruga u palatni kompleks je ušla kada se udala, a iz njega izašla kad je sahranjivana. Sigurno je bilo potrebno mnogo truda da joj život u ”zlatnom kavezu” učini prijatnijim, a sudeći po bogatstvu palate možda je Azem jednim delom u tome i uspeo.

U svaku od prizemnih odaja palate ulazi se kroz kapije iz centralnog dvorišta, pa je prizemni deo zdanja prepun lepo dekorisanih vrata. Ispred jednih, u dvorištu na stočiću stoji veliko, sedefom bogato ukrašeno ogledalo, u duborezu. Svaka prostorija je kompletno opremljena nameštajem, a postoje i tri povezane prostorije u kojima je smešten hamam sav u mermeru (sa vrućom, toplom i hladnom vodom).

Suk Salhije i ulica Hamra (na arapskom - "crvena") trgovački su centar grada. Hamra je pešačka zona u kojoj možete videti starinske kuće u okerastim nijansama, sa orijentalnim arhitektonskim detaljima. Iako je u ulici postojao veliki broj radnji, u njima nismo poželeli da nešto sebi i kupimo.

1991. godine, gradska trgovina u Damasku bila je "podeljena" na kvartove, te su postojali delovi grada u kojima se prodavala odeća - podeljena na muške i ženske (kao u džamiji prilikom molitve - žene odvojene od muškaraca). U radnjama sa obućom, skoro identične ženske sandale u kič maniru i već pomenutoj kombinaciji bele, crne i zlatne boje po ceni od 5 ili 10 dolara, bile su od skaja, dok je kožna obuća mogla da se kupi samo u specijalnim radnjama rezervisanim za diplomatski kor. Dvadesetak godina kasnije, pre početka rata stvari su se promenile na bolje.

Najjeftinije od svega, u Damasku te 1991. bilo je jesti u restoranu. U jednom ne naročito luksuznom, nas šestoro jelo je odlične i izuzetno obilne jagnjeće ražnjiće u ogromnim lepinjama, sa prepečenim paradajzom i pićem, za ukupno 6 $.

Ljubitelji orijentalnih poslastica kao što su baklave i tulumbe, ali i krempite, u gradskim poslastičarnicama mogu pronaći iste po takođe veoma povoljnim cenama. Damaski kolači su i zavidnih dimenzija i obično veoma ukusno poređani, jedni iznad drugih, na plehovima - "spratovima" u izlogu radnje.

Na kraju obilaska, a pre odlaska do podzemne garaže gde nas čeka vozač libanskog taksija, zaustavljamo gradski taksi i narednih 30-ak minuta vozimo se po Damasku ne bi li i na ovaj, tada izuzetno povoljan način stekli još po neki utisak o ovom gradu. Taksista nas na kraju ostavlja kod garaže, a njegov libanski kolega koji nas je dovezao do Damaska, dobija dozvolu da sa nama krene nazad za Liban.

Sirija 1990-tih verovatno je mnogo drugačija od Sirije danas...
Dvadesetak godina kasnije, godinu dana pre početka nemilih događaja u Siriji na putovanju po istoku Turske koje je krajem 2010. organizovalo Tursko ministarstvo za kulturu i turizam upoznala sam Lamu i Bahela, dvoje novinara iz Damaska. Iz njihovih priča, ali i načina odevanja razumela sam da su se tokom vladavine Asada Mlađeg mnoge stvari promenile na bolje. I danas smo u kontaktu. Srećom, kad je sve počelo Lama je izbegla kod sestre u Ameriku i sa već odraslim ćerkama poslednjih nekoliko godina živi i radi u Vašingtonu, posao koji nije novinarski. Ni Bahel nije u Siriji. Imao je sreću da pre nego što je sve počelo dobije posao kao dopisnik iz Istanbula, gde i danas živi. Možda će se jednog dana Lama i Bahel vratiti u Siriju, i možda ću jednog dana opet posetiti predivni Damask...

Još o Bliskom istoku:

Izrael:

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2015/01/izrael-vitlejem.html

Liban:

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2015/02/liban-secanje-na-bejrut.html

Iran:

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/10/iran-ii-deo-teheran.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/09/iran-ii-deo.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/10/iran-iii-deo.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/11/iran-iv-deo-siraz.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2015/03/iran-v-deo-jazd-mejbod-i-nain.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2015/03/iran-vi-deo-isfahan.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2015/05/iran-vii-deo-natanc-abjane-kasan.html

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2014/10/iranska-kuhinja.html

2015/02/01

LIBAN / sećanje na Bejrut (Beirut)

*Tekst i fotografije na blogu deo su publikovanih tekstova o Bejrutu i Libanu, zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik RS, br. 104/2009 i 99/2011.

*The text and photographs on the blog are parts of the published articles on Lebanon and Beirut, protected by copyright and related rights: Official Gazette of the Republic of Serbia, Nos. 104/2009 and 99/2011.

Vidi i Izrael:

http://umetnostputovanja.blogspot.com/2015/01/izrael-vitlejem.html

U Libanu sam boravila tokom leta 1991, par meseci nakon zvaničnog završetka 17-godišnjeg građanskog rata. Tekst je deo sećanja na to putovanje...

Na vrhu Bahusovog hrama, Baalbek

Neveliki Liban smešten je na istočnoj obali Mediterana, okružen Sirijom na severu i istoku, i Izraelom na jugu. Vazdušnom linijom, u pravcu sever - jug prostire se dužinom od oko 300, širine samo 80 km. Priroda Libana je puna izvanrednih kontrasta. Zapadni deo čini uzani pojas obale koju povezuje široki autoput, vijugajući duž dugih peščanih plaža i plantaža banana. Kroz središnji deo zemlje, u pravcu sever - jug prolazi venac planina Liban (najviši vrh 3088 m), prošaran šumarcima, poljanama ili golim kršem, veštačkim jezerima i terenima za skijanje u zimskom periodu (na samo tridesetak kilometara od mora!), do čijih vrhova i van sezone voze žičare.

Libanska zastava je položeni pravougaonik sa crveno-belo-crvenim prugama u čijem je središtu drvo kedar, zaštitni znak Libana. Nekada je kedrova bilo širom Libana. Međutim, tokom antičkog perioda, zbog činjenice da je Libansko gorje bilo jedni izvor drvne građe na prostoru čitavog Bliskog istoka, kedar je masovno sečen, izvožen za Egipat i Mesopotamiju, i korišten za izgradnju brodovlja. Dve hiljade godina kasnije, osim par kedrovih šumaraka u delovima planinskog venca Liban, od simbola na zastavi nije ostalo mnogo - osim jednog šumarka u planinama na severu zemlje, u dolini Kadiša, koji je proglašen UNESCO-vom prirodnom baštinom. Malenu šumu kedrova vikendima posećuju lokalci, ali i stranci za koje se u blizini parkinga nalazi i nekoliko radnji sa suvenirima. I danas, želja je i ponos svakog Libanca da u bašti svoje kuće ili vikendice posadi barem jedno drvo kedra, kako bi time i lično doprineo da ih jednog dana ponovo bude u izobilju, kao nekada.

Osim po šumarku kedrova, dolina Kadiša poznata je po nekadašnjim monaškim isposničkim pećinama u stenama, skloništu pustinjaka i sedištu Maronitske patrijaršije (o čemu će kasnije u tekstu biti reči), kao i pećinskim manastirima isklesanim u stenama (najstariji i najznačajniji je Manastir Svetog Antonija). Za one koji ne znaju, u ovom delu Bliskog istoka - jugoistočnoj Turskoj, Libanu, Siriji i Izraelu nalazi se najveći broj najstarijih očuvanih crkvi i manastira na svetu, nadomak mesta gde je hrišćanstvo i nastalo.

Libanska zastava

Granice Libana otprilike su identične granicama antičke države Fenikije, postojbine nekada najvećih trgovaca Mediterana, antičkog vezivnog tkiva protoka ljudi i robe između Istoka i Zapada čiji su brodovi od kedrovine plovili uzduž i popreko tada poznatih morskih puteva. Mnogi ne znaju da je na taj način i feničanski alfabet – prvo moderno slovno pismo na svetu (tada sastavljeno iz 22 simbola), stigao do antičke Grčke, te su ga Grci u kombinaciji sa svojim već postojećim Linearnim B, adaptirali kao svoje pismo. Na feničanskom jeziku (a ne kako mnogi pogrešno misle grčkom), prva dva slova nastala su prema onom što je većini ljudi u ono vreme bilo najvažnije - "alfa" znači "goveče", a "beth" - "kuća".

Zahvaljujući pronalasku Feničana, hiljadama godina pre pronalaska veštačkih boja, čuvena kraljevska purpurna boja koju su na svojim odorama nosili prvo rimski carevi i senatori, a onda i vladari Vizantije i zapadne Evrope, spravljana je iz vrste mediteranskih školjki latinskog naziva: murex.

Dok se duž obale Mediterana, od juga ka severu nižu arheološki ostaci nekadašnje prestonice Fenikije kod grada Tira (Tyre), a nešto severnije i Sidona (na arapskom – Saida), sa ostacima čuvene mamelučke tvrđave (Turaka Mameluka), Crkve Sv. Nikole i karavansaraja iz perioda Osmanlija, na samom severu u gradu Tripoliju najznačajnije ruine čine ostaci krstaškog zamka koji svedoči o ratovima koje su hrišćanski vladari zapadne Evrope tokom nekoliko vekova vodili sa Turcima Seldžucima oko prevlasti nad „Svetom zemljom“ – Bliskim istokom.

U blizini Sidona, ali unutar Libanskog gorja nalazi se jedan od najslikovitijih gradića Libana - Beitedin (Beit-ed Dine ili Beittedine), sa predivnom palatom sazidanom u XIX veku ("beit"/"beth", od feničanskog "kuća" i "dine" - "vera", tj. "Kuća vere"). Za vreme građanskog rata, u ovom delu Libana nije zabeleženo previše ratnih sukoba te je procenjeno da se najznačajnija dela iz Nacionalnog muzeja u Bejrutu radi zaštite prebace u palatu, gde su ostala više od 20 godina, sve do kraja 1990-tih. Većinu kolekcije čine antički predmeti i rimski mozaici.

U nekadašnjoj feničanskoj prestonici Tiru (UNESCO), osim fantastičnih ostataka grada iz antičkog perioda: termi, trijumfalnih kapija, ogromnog hipodroma i krstaške crkve, pronađeni su i posmrtni ostaci feničanske princeze uz pomoć kojih je mladi američki biolog - genetičar, sponzorisan od strane National Geographic Society i istoimenog časopisa, pre desetak godina otpočeo svoje istraživanje i na kraju uspeo da dokaže da nema „čistih“ nacija. Naime, uporedivši genetički materijal feničanske princeze sa materijalom stanovnika koji danas žive duž obala Libana – Arapa, došao je do fantastičnog otkrića da se materijal podudara u 95% slučajeva, što znači da su Arapi koji žive u Libanu direktni potomci Feničana kroz mešovite brakove sa Arapima koji su ove prostore osvojili pre oko 1500 godina.

Dalje ka istoku, spuštajući se sa Libanskog gorja pred vama se ukazuje kotlina - dolina Beka (Be'ka ili Beqaa), žitnica Libana na oko 950 metara nadmorske visine, sa poljima pšenice, vinogradima, voćnjacima i povrtnjacima. Izmedju polja i gradića, dolinom se uzdižu izuzetno očuvani antički hramovi iz perioda stare Grčke i Rima - božanstveni Balbek (Baalbek / UNESCO) sa velikim ali ruiniranim hramom boga Jupitera, i izuzetno očuvanim Bahusovim hramom. I grad Balbek dobio je naziv prema antičkom, mesopotamskom božanstvu - bogu Baalu, te naziv grada znači "Bog Beke".

Baalbek, Jupiterov hram

Osim Balbeka, nešto severnije, kod mesta Šture nalazi se manji antički lokalitet na brdu iznad sela Maždil Anžar (Majdil Anjar), sa kojeg se pre 20-ak godina posle jedne obilne kiše na terasu meštanina obrušio antički luster iz rimskog perioda! Između Balbeka i Maždil Anžara, arheološku poslasticu čini arapski - omajadski (VIII vek) a zatim jermenski Anžar (Anjar / UNESCO), na čijem su arheološkom lokalitetu sirijski vojnici tokom građanskog rata u Libanu držali skladište benzina i municije.

Na krajnjem istoku zemlje, dolina Beke graniči se sa još jednim vencem planina - Anti Liban, golim od kamena prema severu, crvenkastim od peska ka jugu. Anti Liban čini granicu sa susednom Sirijom – mestom gde počinje pustinja.

Arheološko nalazište Anžar

Stanovništvo Libana čine Arapi, od kojih su 70% muslimani i 30% hrišćani. Muslimani su: suniti (pretežno gradsko stanovništvo), šiiti (kojih ima oko 10%, a politički se dele na Hezbolahe - pro-iranski i Amale - pro-sirijski orijentisane) i druze (koje libanski muslimani smatraju polu-hrišćanima, jer im je vrhovni bog Alah, a sveci hrišćanski). Arapsko hrišćansko stanovništvo čine otprilike: pravoslavni (10%), katolici (10%) i maroniti (10%).

Prema zvaničnoj verziji, u Libanu danas vladajući Maroniti - pripadnici Sirijske istočno-katoličke crkve, vode poreklo od sirijskog monaha Maruna (ili Marona - Sveti Maron Sirijski) koji je osnovao ovaj red u IV veku, a kasnije i Svetog Jovana Marona, prvog patrijarha crkve (VII vek). Dolaskom krstaša na ove prostore, Maroniti su postepeno iz monotelitizma prešli u katoličanstvo... Prema drugoj, „narodnoj“ verziji, maroniti su se ustoličili kao sekta pre oko 200 godina u doba francuskog kolonijalizma. U to vreme, u brdima iznad čuvenog, 7000 starog antičkog Biblosa (jednog od najstarijeg u kontinuitetu naseljenog grada na svetu), živeo je francuski oficir po imenu Maron, koji je po jednima bio slika i prilika Robin Huda, a po drugima odmetnik - negativac.

Biblos, amfiteatar

Kada su Francuzi napuštali svoju koloniju, Libanu su u amanet ostavili ustav po kome, na doduše slobodnim izborima, samo Maronit može biti biran za predsednika države, samo Sunit za predsednika vlade, a Druz za predsednika skupštine. Izgleda da je negde na toj relaciji nastao politički kuršlus i jedan od povoda dugotrajnog građanskog rata, koji se manje ili više završio u oktobru 1990. godine. Bilo kako bilo, tek danas katolički Maroniti i dalje vladaju Libanom, i priznaju papu kao vrhovnog verskog lidera.

Ukoliko imate vremena, nakon obilaska antičkog arheološkog nalazišta Biblos koje se danas nalazi u okviru krstaške tvrđave, spustite se na malu plažu u podnožju, i obratite pažnju na obronke brda koje se strmo sa lokaliteta spušta ka plaži i moru. Možda imate sreće i pronađete neki zaboravljeni antički predmet u vekovima nagomilanim slojevima ljudske civilizacije.

Planine severnog Libana, Maronitska patrijaršija

Dobro došli u Pariz Bliskog istoka...

Početkom jula 1991, gledajući na TV-u dramu u srpskoj skupštini i početak rata na našim prostorima, u ruci sam držala avionsku kartu za Bejrut u kojem je trebalo da provedem mesec dana. Par meseci ranije, u Libanu je zvanično okončan 17-godišnji građanski rat, te su se imućniji (a zatim i oni drugi) Libanci, rasejani po inostranstvu za vreme ratnog vihora masovno vraćali u svoju domovinu kako bi nastavili život tamo gde je stao. JAT-ov avion na svom prvom letu iz Beograda za Bejrut u početkom jula 1991. bio je pun Libanaca, osim nas četvoro - jedinih Jugoslovena.

Osim par pokrivenih žena, ostatak putnika oba pola delovao je prilčno evropejski, međusobno se sporazumevajući na francuskom. Po dolasku u Bejrut, trebalo mi je par dana da shvatim da je Liban u velikoj meri prilično moderna, pro-evropska država Bliskog istoka. U ovoj bivšoj francuskoj koloniji, većina dece od malih nogu uz maternji arapski obavezno uči barem francuski, a priličan broj Libanaca zna i engleski jezik.

Na aerodrom smo sleteli oko ponoći (vremenska razlika +1 sat), gde nas je dočekao mrkli mrak - bukvalno. U to vreme, struja se u Bejrutu "raspoređivala" po rejonima, u trajanju od po 6 sati dnevno. Interesantno je da je u podeljenom gradu ovo pravilo važilo samo za zapadni deo (pretežno muslimanski), jer je istočni (hrišćanski) Bejrut imao struje non-stop, bez restrikcije!

U vreme mog boravka u Bejrutu, gradski prevoz još nije bio uspostavljen, ali ova činjenica nikog posebno nije uznemiravala s obzirom da apsolutno svi Libanci voze automobile. Deca počinju da voze (uz nadzor odraslih) već od 11-te godine života, sa 14 su već solidni vozači, a sa 18 polažu vozački ispit. Brza vožnja u gradu bez semafora (zbog restrikcije struje), verovatno bi bilo gde drugde rezultirala saobraćajnim nezgodama, ali ne i u Bejrutu! A i kako bi kad prosečan vozač u Libanu star 22 godine, iza sebe ima barem 8 godina vozačkog iskustva!

Magistralama u obilasku Doline Beke, vozilo se nas nekoliko dva dana sa libanskim prijateljima, u troje kola. Vozač jednog od automobila bila je 16-godišnja devojka, najstarija ćerka naše prijateljice iz Beograda i njenog supruga, doktora Libanca. Niko od nas nije bio rad da sedne u auto sa njom, sve dok se nismo uverili da - odlično vozi! U Libanu oko toga nema greške, ali je početni strah normalan za one koji ne poznaju prilike :)

Ali, vratimo se noći kada smo sleteli u mrak nad Bejrutom... Na putu od aerodroma do naše kuće u zapadnom Bejrutu, vozeći se kolima kroz neosvetljene ulice naišli smo na kućicu sa vojnikom - check-point. Zaustavljamo se da nas vojnik malo osmotri i nastavljamo dalje. Bejrut je posle rata (osim strogog centra) prepun ček-pointova. Nekad su to libanski vojnici, a nekad Sirijci koji su se nakon rata infiltrirali. Obučeni u maskirne uniforme sa bordo beretkama na glavama, libanski se od sirijskih (za običnog laika) razlikuju samo po tome što prvi imaju grb Libana (drvo kedra) na beretki, a drugi grb Sirije sa orlom. Takođe, check-point kućice Sirijca izlepljene su posterima tada vladajućeg a danas pokojnog sirijskog predsednika Asada (oca sadašnjeg), nekadašnjeg velikog diktatora.

Ispred zgrade u kojoj ćemo stanovati sledećih mesec dana, uzdiže se ogromno drvo fikusa. U hodniku je lift koji vozi do našeg, poslednjeg - 4. sprata. Unutar zgrade, svaki sprat ima samo po jedan stan veličine oko 500 m2. Objašnjavaju nam da je stan u kojem smo nešto malo veći od proseka za Bejrut, jer u gradu jednostavno ne postoji stan manji od 100 m2. Tvrde da je u pitanju potreba za prostorom zbog velikih vrućina.

U zgradi se pri ulasku čuje velika buka - agregat za struju koji poseduje gotovo svaka kuća u zapadnom Bejrutu, zbog već opisanih problema sa strujom. U dogovoru sa komšilukom, agregat se (zbog buke) isključuje u ponoć.

Negde pred samo prvo jutro, probudili su me čudni, uznemirujući zvuci koji su potrajali par minuta. Tek kasnije shvatila sam da je u neposrednoj blizini džamija - glas hodže snimljen na traku koji poziva vernike na molitvu tri puta dnevno (kada se sunce rađa, u podne i kada sunce zalazi), bio je za mene prvo iskustvo te vrste.

Kroz prozor dnevne sobe vidi se obala mora, u neposrednoj blizini. Nalazimo se u južnom (muslimanskom) delu zapadnog Bejruta, a južnije od nas je još samo predgrađe gde žive Šiiti. Na obali, odmah preko puta glavne ulice nalazi se hotel “Summerland”, poznat kao veoma ekskluzivan. Imućniji deo populacije Bejruta često plaća sezonsku članarinu za celodnevni ugođaj na hotelskoj plaži i bazenu, a u bašti kraj bazena skoro svakog vikenda se organizuju svadbe. Jednoj takvoj, raskošnoj, sa plutajućim "tronovima" na sred bazena na kojima nepomično kao ukras sede mladenci, slučajno smo prisustvovali jednoj julskog predvečerja kada smo u hotel došli u poslastičarnicu, na kolače.

Bejrut je smešten na brežuljcima, u središnjem delu obale Libana. U njemu živi oko 1,5 milion stanovnika što je otprilike skoro polovina ukupnog stanovništva države (oko 4 miliona). Tokom rata, duž čitavog grada kroz nekadašnji centar “formirana” je "zelena linija" širine od oko 1 km, koja je delila Bejrut na zapadni - muslimanski, i istočni - hrišćanski. Priča se da za vreme rata ni ptica nije mogla da preleti preko linije, a da ostane u životu.

Samo godinu, dve pre iskustava iz naših ratova, u leto 1991. prizori sa zelene linije su fascinantni. Nekada žila kucavica Bejruta - prelepe stare zgrade od okerastog kamena u kojima su lokali i radnje radile od 00 do 24h, izgleda kao da su preživele smak sveta, gde su svi ljudi pomrli a njihovo kulturno nasleđe ostalo. Sve je opustošeno. Oštećen asfalt iz kojeg probija trava, drveće koje raste unutar zgrada, ostaci od vreća mitraljeskih gnezda na prozorima na kojima nema stakala...

Zastali smo na jednom “bivšem” trgu, potpuno razrušenom, na kojem u sredini još uvek odoleva bronzani spomenik. U duhu opšte atmosfere, izgleda kao svojevrsna personifikacija borbe za slobodu i podseća na sliku čuvenog francuskog slikara Ežena Delakroa (Eugene Delacroix) - “Sloboda na barikadama”. Pored samog spomenika, jedan preduzimljivi Libanac postavio je par stolova sa stolicama napravivši kafić za eventualne turiste u obilasku zelene linije. "Obilasci" su bili uobičajeni samo tokom dana. Naime, u vreme našeg boravka neki taoci još uvek nisu bili oslobođeni, te je postojala sumnja da ih drže u blizini zelene linije i noću premeštaju.

U julu 1991, razne priče raspredale su se po Bejrutu, počevši od onih sa skrivenim taocima, preko one da je rušenje centra grada isplanirano još pred rat, jer je veliki novac (kao i uvek) bio u opticaju. Pre rata, više velikih multinacionalnih kompanija želelo je da kupi stare zgrade, sruši ih i na njihovom mestu podigne solitere od stakla i čelika, ali to neko nije dozvolio. Nekome je, kažu, “trebalo” da tu bude rat, kako bi se sve srušilo. Navodno, sada isti ti stranci, na istom tom mestu kupuju zemlju, spremni da grade luksuzne solitere za predstavništva svojih firmi. Na njihovu nesreću, kada su krenuli da raščišćavaju ostatke, pre nekoliko godina naišli su na još neotkriveni grad iz perioda antike, pa su u pomoć pozvani arheolozi a dalja gradnja na neko vreme stopirana.

Zelenom linijom, tokom ratnih godina zapadni Bejrut bio je “odsečen” od ostatka zemlje. Upoznala sam devojku rođenu u zapadnom Bejrutu, koja je u vreme mog boravka imala 18 godina i nikada nije videla ostatak svoje zemlje. Tada je počela da je otkriva, isto kao i mi.

Centar zapadnog Bejruta nalazi se oko Hamre (na arapskom: „crvena”), trgovačke ulice sa radnjama raznolike robe... Italijanske cipele po ceni od 100 do 300 $, i “italijanske” cipele od 15 $. U vreme mnogo pre (nama tada nedovoljno poznatih) kineskih falsifikata, iznenađeni, upozoreni smo da su kopije originala raznih marki tako vešto izrađene, da se često ne može utvrditi razlika, a fabrike koje prave etikete poznatih firmi i zašivaju ih na “falsifikate” nalaze se u neposrednoj blizini grada.

Zvanična valuta Libana je libanska lira čiji je kurs u julu 1991. bio: 1$ = 1000 lira. Deceniju pre međunarodne navale turista na Tursku, ovde sam prvi put iskusila umeće istočnjačkih trgovaca - ako zbog svoje neodlučnosti po pitanju kupovine ostanete duže u radnji, trgovac će ponuditi da sednete, poslužiti vas kafom ili čajem i oprezno spuštati cenu, dok ne pristanete!

Ono što mi nazivamo „turskom kafom”, ustvari je napitak koji su "osmislili" Arapi, nastao na jugozapadu Arapskog poluostrva odakle kafa i potiče, u Jemenu i delom "preko puta", u Africi - Etiopiji (Turci su mnogo kasnije prihvatili ovaj napitak, ali u Turskoj nikad nije nadmašio ispijanje njihovog nacionalnog napitka - crnog čaja). U Libanu, kafa je ista kao naša “turska”, ali uz interesantan dodatak - list nane koja (kažu) služi boljem varenju hrane posle ručka.

U centru Bejruta postoji nekoliko odlično opremljenih knjižara sa predivnim monografijama Libana, Bejruta, arapske hrane, istorije umetnosti, kao i knjiga o antičkim lokalitetima u Libanu kojih je zaista mnogo i koji su, u odnosu na, na primer one u Evropi, veoma dobro očuvani – gotovo celi.

Na ulicama Bejruta oseća se živost. Muškarci koji međusobno čavrljaju dok im čistač cipela doteruje obuću i žene ponekad pokrivene maramama, i u isto vreme - u minićima i štiklama. Neke od njih hodaju u poslednjim modelima Chanel kostima i voze velike američke limuzine (najčešće buick). Tu su i ulični prodavci cigareta, raznovrsnog peciva, kao sto je „kaek” ili „knefe b’asta” (pecivo u obliku torbice sa “drškom”, punjeno kajmakom i pečenim šećerom, uvaljano u susam sa prednje strane). U leto 1991, bejrutske ulice su još uvek pune đubreta, ali se ubrzano čiste i doteruju.

Arhitektura Bejruta je raznolika... od novih staklenih solitera do prelepih starih zgrada od okerastog kamena sa istočnjačkim prozorima i reljefno dekorisanim balkonima. Jedino što smeta izgledu je gomila žica iznad zgrada (kablovi za struju i slično) koje ćete primetiti istog momenta kada podignete pogled ka nebu.

Od severa ka jugu zapadnog Bejruta, duž obale mora prostire se široka avenija koja neodoljivo podseća na onu sa čuvenih snimaka Havane. Vijugajući oko nekoliko zaliva, promenada po imenu Korniš svedoči o nekadašnjem sjaju i bogatstvu grada.

Negde na sredini avenije nalazi se kompleks Američkog univerziteta - AUB (American University of Beirut), koji se prostire na ogromnoj površini, od obale mora uzbrdo prema centru grada (par meseci nakon mog boravka, auto-bomba je raznela monumentalni ulaz u univerzitet). Univerzitet ima svoju ograđenu, stenovitu plažu i veliki sportski teren. Smešten na obronku brda koje se spušta ka moru, uz blage zavijutke, kroz univerzitet se penje putić koji kroz zelenilo i brižljivo uređen park vodi od jedne do druge starinske zgrade, fakulteta za muziku, geologiju, biblioteku, teniski teren, univerzitetsku knjižaru, itd. Nekada su profesori dolazili iz inostranstva i ovde predavali libanskim studentima na engleskom i francuskom jeziku...

U gradu postoji neverovatan broj automobila. Kažu da u proseku na svakog stanovnika Libana “dođe” 1 automobil. Najčešće se voze mercedesi, BMW-i, ali i bjuik i ostale američke limuzine, prema lokalnom "pravilu" - što veće, to bolje! U to vreme, najčešće su ih uvozili polovne iz Evrope i Amerike, u relativno dobrom stanju, i plaćali po pristojnim cenama. Takođe, voze se i stariji automobili, francuski i japanski. U prosečnoj libanskoj familiji, svaki punoletni član poseduje svoj automobil.

Postoji bezbroj priča o Bejrutu za vreme građanskog rata. Najsmešnije i najtužnije je to što su ljudi često ginuli od zalutalog metka koji bi se nekim pukim slučajem zabio u zid na primer kuhinje, ili spavaće sobe. I u sobi u kojoj sam u Bejrutu živela, u spuštenoj roletni postojale su rupe od “zalutalih” metaka. Ironiju rata možda najbolje ilustruje priča o ženi koja se sa torbama zatekla na ulazu radnje u kojoj je kupovala, kada se desilo ulično puškaranje. Nesrećna žena počela je da vrišti, viče i maše cegerima vojnicima sa obe strane koji su je primetili, zaustavili paljbu sačekavši da ona prođe, a zatim nastavili tamo gde su stali, kao da ništa nije bilo!

Najpoznatiji deo istočnog, hrišćanskog dela Bejruta je Ašrafi, naseljen pretežno Arapima hrišćanske veroispovesti. Osim što radnje u ovom delu imaju nesto ekskluzivniju robu, Ašrafi nije rušen tokom rata te su zgrade znatno očuvanije, a ulice čistije.

Jedne večeri, naše komšije Mohamad i njegova sestra Danya vodili su nas u noćni život u Ašrafi, u istočni Bejrut. “Key Club” mešavina je kluba i kafića, uz red žive muzike i red one koju pušta DJ. Početkom 1990-tih, u Bejrutu je u modi bio come back Beatles-a, Elvis Presley-a i američkih grupa s početka 70-tih godina XX veka, taj lepi i prosperitetni period nakon kojeg je za Liban vreme stalo... U kafeu je izuzetno živo. Gosti pevaju, učestvuju u “kreiranju” zabave, sami uzimaju daire od muzičara i vesele se u ritmu muzike. Peva se i igra bez odmora.

Na nešto drugačiji način, pevalo se i igralo na raskošnoj svadbi u već pomenutom Hotelu “Summerland”, jednog predvečerja kada smo tamo slučajno svratili na kolače. Bašta hotela oko otvorenog bazena okićena raskošnim cvetnim aranžmanima, i švedskim stolom sa ićem (mezetluk u vidu čuvenih salata: babaganuš, tabuli i slično), pićem (iako nije zabranjen, alkohol je slabo zastupljen) i orkestrom, bila je premala da primi veliki broj zvanica - svatove koji su se veselili uz glasnu, novokomponovanu narodnu muziku (dok je kod nas u to vreme još uvek nije bilo u toj meri). U dubini bašte hotela, tik do bazena upadljivo je bilo ogromno belo postolje sa dva spojena prestola na njemu, ukrašeno u kič maniru, sa belim cvećem u obliku srca. (Mnogo godina kasnije, putujući kolima kroz Tunis, u izlogu jedne radnje u Mahdiji ugledala sam „prestole za mladence” i prisetila se boravka u Libanu). U raskošnim odorama, mladenci su mirno i disciplinovano sedeli na prestolu kao šećerne figurine na vrhu svadbene torte, dok se ispred hotela polako punio “vozni park” pridošlica sa automobilima gde se nije znalo koji je veći i skuplji...

U Bejrutu još treba posetiti Nacionalni muzej, Al Amirovu džamiju, „Veliki dvorac“ - rezidenciju osmanlijskih vladara, Trg Etual (pandan pariskom) odakle se ulice zvezdasto šire u različitim pravcima kao i Parlament, Crkvu Svetog Đorđa i druge javne građevine. Trebalo bi otići i do „Golubijih stena“ udaljenih svega nekoliko desetina metara od promenade - obale Korniš, za koje su vezane različite legende.

Na samo pola sata vožnje od Bejruta, uspinjući se ka planinama venca Liban, na pristojnoj nadmorskoj visini nalazi se Brumana. Malo mondensko mestašce, prepuno je zelenila, radnji, kafića i restorana, kao i vila bogatih stanovnika Bejruta (pretežno Arapa - hrišćana), koji ovde najčešće provode svoje vikende. Na ovom mestu u leto 1991, rata kao da nije ni bilo, sve je čisto i uredno. Brumana čini odličan izbor za beg iz gradske vreve, velike vlage kraj obale i nesnosnih vrućina, jer je klima na ovoj visini potpuno drugačija od one u podnožju. Kada pogled prema moru ne zaklanjaju isparenja od vlage, ceo Bejrut se odozgo vidi, kao na dlanu.

Neke od najlepših opisa Bejruta i Libana uopšte, pronaći ćete čitajući knjige proslavljenog libanskog filozofa, pisca i poete Halila Džubrana (Jubran Khalil Jubran ili Khalil Gibran), čiji se kuća-muzej nalazi u planinskom gorju iznad Tripolija, na severu.

UMETNOST PUTOVANJA . . . . . . . . . . . . . . . . . The ART of TRAVEL

Suradnici

2016/11/30

SIRIJA / Sećanje na Damask 1990-tih

2015/02/01

LIBAN / sećanje na Bejrut (Beirut)

Dobro došli u Pariz Bliskog istoka...

Visit Berlin!

Jeep Safari Tour!

Pretraži ovaj blog

Suradnici

2016/11/30

SIRIJA / Sećanje na Damask 1990-tih

2015/02/01

LIBAN / sećanje na Bejrut (Beirut)

Dobro došli u Pariz Bliskog istoka...

Prijavi se na http://umetnostputovanja.blogspot.com/

Pretraži ovaj blog